ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 11/06/2014

ХУК ИСТОРИЈЕ У ЗВОНИМА МАНАСТИРА ДОБРУНСКОГ

 

У Другом свјетском рату манастирско здање било је њемачки магацин експлозива. При повлачењу Хитлерове армаде, 20. јануара 1945. године, црква је минирана. Од експлозије је сачуван само западни дио цркве - срећом са фрескама ктитора и владарске породице...

 

Пише: Радоје ТАСИЋ

ВИШЕГАРД, 11. ЈУНА /СРНА/ - На 21. Саборовању ликовних умјетника у Вишеграду у августу, руске сликарке Ирина Дремина и Олга Федотова осликаће још фресака у манастиру Добрун.

Осим велике фреске Успенија Пресвете Богородице на порталу цркве, коју су урадиле прошле године, оне ће додати још неке фреске и тако ће овој светињи бити враћен, бар дјелимично, изглед од прије неколико вијекова.

Прије тачно 661. године са истуреног звоника манастира Крушево, данас Успенија Пресвете Богородице у Добруну, огласила су се црквена звона.

Звона манастира добрунског јечала су и звонила вјековима, па и онда када је због паљења и рушења, у бунама и ратовима, пустошењима и похарама, црква опустјела.

Пожутјели списи, као што је Јанков и Дечански љетопис, свједоче да средњи син Стефана Немање - Вукан, велики кнез, "созда монастир Морачу и Добрун цркву код Вишеграда близу Дрине".

Иако је овај податак у науци оспораван, археолошка истраживања у порти и цркви манастира током 2004. и 2005. године дала су основа за тврдње да је светиња у Добруну постојала можда и у осмом вијеку.

Када је коначно утврђено да су владарски портрети на фрескама ликови цара Душана, царице Јелене и Нејаког Уроша, доказано је да су ктитори манастира у Добруну - жупан Прибил, његови синови Петар и Стефан и протовестијар Стан.

Историчар умјетности Драгиша Милосављевић, аутор књиге "Средњовјековни град и манастир Добрун", каже да су ктитори храм подигли на темељима строг светилишта и да су га, што је најважније, одсликали.

"Фреске су драгоцјено свједочанство о животу народа овог краја и српске властеле, оне говоре о његовим обичајима, ношњи и побожности" - каже Милосављевић.

Манастир и његове конаке похарали су турски освајачи средином 15. вијека. Обнављала га је властелинска породица Павловић, а монаси су пред налетима зла бјежали у друге богомоље па се поново враћали у добрунску.

Рушили су га у осветничким походима турски војници из Босне, био је оштећен за вријеме Првог српског устанка, а Карађорђе је у његовој порти с војском преноћио.

Прекрасне фреске највише су страдале у устанку 1875. године. И у обнови манастира 1884. године мајстори су уништили велики дио живописа, али и промијенили изглед цркве.

"Ово није изглед првобитне светиње. Ово је резултат пројектног задатка мађарског архитекте Ванцаша коме је послије анексије БиХ од аустроугарске владе повјерено да храм обнови и да му ново лице" - појашњава Милосављевић.

У Другом свјетском рату манастирско здање било је њемачки магацин експлозива. При повлачењу Хитлерове армаде, 20. јануара 1945. године, црква је минирана.
Од експлозије је сачуван само западни дио цркве - срећом са фрескама ктитора и владарске породице.

Захваљујући свештенику Јосу Богдановићу, народ овог краја, без помоћи власти, за шест мјесеци самоиницијативно је обновио светињу.

Добрунске фреске су надахнуће непознатог умјетника, свједочанство о времену и настанку светиње и доказ трајности и постојаности задужбина великих људи.

Љета Господњег 2000. митрополит дабробосански Николај, на путу изнад камене чесме "из које плаче земља и искре новчићи за срећу", подигао је руку и показао много конака око бисера цркве на тек покошеној ливади.

Штапом је прекрстио стијену и најавио споменик Карађорђу. О музеју дабробосанских митрополита и Првог српског устанка говорио је лагано, мирно, монашки...

Говорио је и о галерији слика, штампарији, народном дому, библиотеци. Подигао је руку и показао пругу. И гаравог "ћиру" је видио. Било је то прије много година. Гледали су га са невјерицом.

Али, митрополитове визије су се оствариле. Манастир добрунски за више од деценије постао је велики православни духовни центар који окупља вјернике и умјетнике.

Да ли је манастир походио цар Душан није потврђено, али пред његовим олтаром молили су се Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић, Котроманићи, Павловићи, Aлтомановићи. И Карађорђе се пред иконом Богородице добрунске молио.

И Његова светост патријарх српски Павле поручио је из овог манастира: "Будимо људи..”

"Смисао живота није само на земљи, па се монах због вјечитог царства Христовог одриче свијета и одлази у самоћу манастира да би тамо уз пост, молитву и послушаније сачувао своју душу.

Монах нема пуно слободног времена да га ђаво не би запослио, његов живот је устројен као код војника. Човјек, па и монах, стално се бори против ђавола и за тај бој мора увијек бити спреман и у приправности - каже монах манастира добрунског Серафим.

Међу бројним фрескама на сјеверозападном палистару у манастиру Успенија Пресвете Богородице у Добруну истиче се монументална фигура Исуса Христа Пантократора.

Ова фреска, висине два метра и ширине 70 центиметара, која доминира зидом, према истраживачима зидног сликарства, најсличнија је Исусу Пантократору насликаном у храму Светог Aхилија у Aриљу и Белој цркви у селу Карану код Ужица.