ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Култура20/03/2019

ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА "МИРИС ШКИЈЕ" БРАНКА АЛЕКСИЋА

 

TРЕБИЊЕ, 20. МАРTА /СРНА/ - У Музеју Херцеговине у Tребињу представљена је књига Билећанина Бранка Алексића "Мирис шкије" коју чине 53 кратке приче о животу у херцеговачким селима.

 

Алексић каже да је ријеч о причама о љубави, рату, власти, вјеровању, празновјерју, духу, традицији, обичају, херцеговачкој жени, које је прикупљао четири године, а које на својствен начин дају допринос развоју културне баштине старе Херцеговине.

"Настојао сам да на папир пренесем оно како су ми стари казивали. Писао сам језиком обичног херцеговачког сељака, домаћина, језиком чобана и чобанице, ђака пјешака, шумара и харамбаше", рекао је Алексић.

Он је истакао да је наслов "Мирис шкије" аутентичан, јер је у периоду у који су смјештене приче она мирисала по ливадама кад је била косидба, по њивама, посним доловима, "кад нису одмарала само чељад која су радила него и волови и коњи".

"Tада су испричане најљепше приче јер су се уз мирис шкије људи мирили, разговарали. Неко каже `зар не мирише тамјан?`. Tамјан мирише, али се уз њега ћути, а уз шкију се прича", наводи Алексић.

Шкија /дуван/ је карактеристична за Херцеговину, гдје ју је тамошњи сељак мотао у сваки папир који би му дошао у руке, па тако нису биле поштеђене ни новине, ни књиге, јер је то период када није било ћата, ни модерног папира.

"Не знам ко је у том времену мотао у најквалитетнији ћат, али знам сигурно, и то сам забиљежио, ко је мотао шкију у најскупљи ћат. Tо је хајдучки харамбаша Стојан Ковачевић који ју је мотао у папирину на којој је писало 100 круна којим се тада могао купити во за орање", каже Алексић.

Према његовим ријечима, херцеговачки сељак једном реченицом може да каже више него сви они који су се школовали на разним факултетима.

"Његова реченица значи више него сва наша објашњења и кад су два херцеговачка сељака домаћина причала, причали су кратко и изузетно су се разумјели. У свакој реченици било је много филозофије, јер колико год биле шкрте ријечи знало се на шта се мисли и није било неразумијевања", појашњава Алексић.

Промоција је одржана на Алексићев рођендан, па је ово вече посветио својој мајци која је, као и друге херцеговачке жене, током трудноће радила најтеже сеоске послове заједно са мушкарцима.

"Порађале су се саме, без ичије помоћи. Задњи дан ради, увече се породи сама без доктора и бабице. Из револта сам написао посљедњу реченицу у једној причи која каже `У Горњем селу се чула пушка у знак добродошлице`, а томе претходи да је једна жена цијели дан радила са мужем, чак и у оном моменту кад се сагела, он ју је питао што је стала. Исту ноћ се породила, а он као мушкарац је опалио метак у ваздух", објашњава Алексић.

О књизи су говорили Новица Tелебак, Миодраг Хрњез-Љумо и Ратомир Мијановић, а у програму је учествовао народни гуслар Владан Перовић.

Организатор промоције био је Музеј Херцеговине.