ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 01/04/2019

КОВАЧЕВИЋ: АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ ЈЕ ГЛАВНИ КРИВАЦ ЗА РАТ У БиХ

 

Прије 27 година, нелегални референдум муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, убиство српског свата на Башчаршији, потом агресија и напади хрватске војске на Србе у Купресу, Сијековцу, селу Равно, били су неки од првих детонатора крвавог грађанског рата у БиХ, земљи у којој се од 1992. године сваког априла изнова отварају полемике и износе "нове" историјске чињенице о узроцима почетка рата на просторима бивше Југославије.

 

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 1. АПРИЛА /СРНА/ - Главни кривац за избијање грађанског рата 1992. године у БиХ је тадашњи муслимански лидер Алија Изетбеговић, који је са два важна међународна мировна споразума повукао потписе, на наговор бившег америчког амбасадора Ворена Цимермана, али и због притиска СДА, која није жељела никаве договоре са Србима у БиХ, истиче предсједник Скупштине Одбора Сарајевско-романијске регије Организације старјешина Војске Републике Српске пуковник Благоје Ковачевић.

"Након тога, Изетбеговић је у парламенту БиХ изговорио судбоносну поражавајућу реченицу да ће жртвовати мир за суверену и независну БиХ, чиме је директно утицао на избијање оружаног сукоба у БиХ", говори Ковачевић за Срну, присјећајући се почетка рата у БиХ.

Он подсјећа да се прије избијања оружаних сукоба на територији БиХ водила веома интензивна дипломатска активност.

У љето 1991. године вођени су преговори српске и муслиманске стране о будућности БиХ у новонасталим околностима отцјепљења Словеније, Хрватске и Македоније од СФРЈ. Српску делегацију предводио је Радован Караџић, а муслиманску Мухамед Филиповић. У преговорима су учествовали и Никола Кољевић, Биљана Плавшић и Момчило Крајишник, са српске, а Адил Зулфикарпашић, сa муслиманске стране, који је, заједно са Филиповићем, имао пуно овлаштење Изетбеговића за учешће у преговорима.

Ковачевић појашњава да се то овлаштење односило на одобрење члановима муслиманске делегације да она може да доноси обавезујуће одлуке, односно да могу да потпишу споразум о којем се договоре са српском страном.

Према његовим ријечима, преговоре је иницирала муслиманска страна, желећи да се уреди однос са остатком СФРЈ, те да се обезбиједи равноправност Муслимана са Србима и Црногорцима у новој држави.

"Они су инсистирали на територијалној цјеловитости БиХ. Срби су поставили услов да опстану у заједничкој држави, без обзира како ће она изгледати у будућности. Основна начела преговора била су да БиХ остане у заједничкој држави Југославији, а да задржи суверенитет. Са осталим чланицама дијелила би заједничку спољну политику, војску, новац, царине и економску политику", наводи Ковачевић.

Он каже да су се у току преговора двије стране споразумјеле да БиХ остане у саставу Југославије као суверена и равноправна у својим границама, да унутар БиХ неће бити подјела, да ће војска у БиХ бити успостављена искључиво од њених држављана - грађана и да једино држављанин БиХ може бити њен командант, при чему би делегације држава чланица у заједничкој држави имале право вета по питању виталних националних интереса.

Тада, истиче Ковачевић, није договорен карактер државе јер су Муслимани инсистирали да то буде савез држава, а Срби да то буде савезна држава.

"О преговорима је упознат и тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић, који се сагласио са резултатима договарања и још је предложио да Алија Изетбеговић буде предсједник БиХ, а да БиХ буде посебна војна област и да командант те војске увијек буде Муслиман. Споразум је потписан 14. јула 1991. године и први пут је објављен у Београду 1. августа 1991. године. Овај споразум муслиманска страна одбацила је одмах послије објављивања", наглашава Ковачевић.

Други споразум, напомиње он, који је могао да спријечи избијање рата у БиХ био је такозвани Кутиљеров план, према којем је БиХ требало да постане децентрализована држава у којој би све општине биле подијељене по националној основи.

Овај план предвиђао је стварање три конститутивне националне јединице са већинским бошњачким, хрватским и српским становништвом.

Муслиманима је требало да припадне 44 одсто територије или 50 општина, Србима 44 одсто територије или 37 општина и Хрватима 12 одсто територије или 20 општина.

БиХ би се састојала од три конститутивне јединице, а скупштина би имала два дома - дом грађана и дом конститутивних јединица. Према овом моделу, Сарајево би имало екстериторијални статус.

Овај план потписали су 18. марта 1992. године Радован Караџић, Алија Изетбеговић и Мате Бобан.

"Накнадно, 28. марта исте године, Изетбеговић, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, повлачи свој потпис са овог документа и одбацује га. Као што се види из презентованих чињеница, оба пута свој потпис са кључних докумената повлачи муслимански политички лидер Изетбеговић, једном јер је његова странка СДА одбила било какав договор са Србима, на чему је посебно инсистирао његов близак сарадник Хасан Ченгић, а други пут на наговор Цимермана", напомиње Ковачевић.

Након тога, подсјећа он, Изетбеговић је у парламенту БиХ поручио да ће жртвовати мир за суверену и независну БиХ, чиме је директно утицао на избијање рата.

Према његовим ријечима, већ тада је српски народ у Хрватској био изложен оружаним нападима и терору, а Србима је једино у помоћ пристигла тадашња ЈНА, која је спријечила његов погром и потпуно уништење на простору тада већ, нажалост, међународно признате Хрватске.

"Политика тадашњег руководства Хрватске није се уопште разликовала од политике коју је спроводила злогласна Независна Држава Хрватска /НДХ/ током Другог свјетског рата. Разлика је била само у томе што је НДХ директно настала на темељима фашистичке Њемачке, док су садашњу Хрватску тада подржавале САД и друге чланице НАТО-а, међу којима су се нарочито истицале Њемачка, Италија, Велика Британија, Француска, Холандија, па чак и Аустрија, која није чланица НАТО-а", каже Ковачевић.

Он тврди да је Хрватска своје циљеве жељела да оствари на сличан начин као и НДХ, а то значи трећину Срба побити, трећину протјерати и трећину покатоличити.

"Да су намјере хрватских власти биле исте као и НДХ 1941. године показује податак да су они извршили оружану агресију на БиХ у марту 1992. године, иако су на тим просторима већ биле јединице УНПРОФОР-а и бивше ЈНА, пошто је тада БиХ још била дио Југославије. То је била отворена агресија, тим прије јер су и Муслимани и Хрвати у БиХ, по узору на хрватску антисрпску политику, 10. јуна 1991. године формирали паравојне структуре оличене у злогласним формацијама `Зелене беретке` и `Патриотска лига`, те ХОС... Чињеница је да су у то вријеме једине законите оружане силе биле југословенска војска и МУП БиХ", наводи Ковачевић.

Он подсјећа и на трагични 1. март 1992. године, који је, осим нелегалног референдума муслиманско-хрватске коалиције, у српском сјећању оставио посебно тужан траг због убиства српског свата Николе Гардовића, јер је пуцањ у њега био и пуцањ у Српску православну цркву, највећу светињу српског народа, али и српску државу јер је тада отета, згажена и запаљена српска тробојка.

Према његовим ријечима, 3. марта хрватска војска напада Брод, а потом 26. и 27. марта и Сијековац, гдје чини крваве злочине над невиним српским народом, који су настављени и на подручју Купреса, те села Равно, што је био дефинитиван увод у, за Србе, нежељени крвави грађанско-вјерски сукоб у БиХ.

Ковачевић, такође, наводи да се у то вријеме Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске непрекидно налазио под оптужбама за гранатирање Сарајева и намјерно изазивање страдања становништва, иако је и сам био непрекидно изложен снажним дејствима муслиманских снага.

"Прихваћена лаж сарајевских и бјелосвјетских медија да су се `четници`, како су Србе звали, налазили по брдима и планинама око Сарајева и да су одатле артиљеријом свих калибара у неограниченом броју, варварски разарали мултиетничко Сарајево, лако се демантује у линијама предњег краја одбране између зараћених страна. Сарајево је било подијељен град и то је остало до краја рата, а имали су издашну помоћ бројних међународних кругова", каже пензионисани пуковник Војске Републике Српске.

Без обзира на све проблеме и недаће које су га пратиле у току одбрамбено-отаџбинског рата, истиче Ковачевић, Сарајевско-романијски корпус извршио је све задатке, а специфична ситуација у којој се налазио умногоме је утицала на борбена дејства у којима је учествовао.

"Није познато да ли је игдје забиљежена овако специфична конфигурација зоне одговорности неког оперативног састава и непрекидна изложеност оптужбама за нападе и гранатирање Сарајева. Корпус се веома успјешно носио са вишеструко надмоћнијим непријатељем и побједоносно завршио свој ратни пут, а нестао је и отишао у историју, заједно са српским општинама које су по Дејтонском мировном споразуму припале Федерацији БиХ. Српски народ, свјестан ситуације, није прихватио да живи у том ентитету, оставио је своја вјековна огњишта и кренуо да тражи слободу широм Републике Српске, матице Србије и у дијаспори", закључио је Ковачевић разговор за Срну.