ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

01/04/2019

ПОЛИТИКА ПРОТИВ ИСТОРИЈЕ

 

Игра са датумима заправо је игра са суштином схватања данашње БиХ и правима људи и народа који у њој живе. За Републику Српску, БиХ је оно што се договоре ентитети - Српска и Федерација БиХ, што произилази из великих овлаштења ентитета, али и чињенице да су настали прије потписа дејтонског папира.

 

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 1. АПРИЛА /СРНА/ - Одлука Уставног суда БиХ да поново оспори 9. јануар као Дан Републике Српске никога није изненадила, а понајмање оне на које се и односи јер би свака друга одлука значила признање да Српска није створена прије ратних сукоба, већ у Дејтону.

Историјска чињеница је да су српски посланици у парламету БиХ, суочени са бесправном најавом сецесије и рушења земље у којој су живјели /Југославије/, а користећи право конститутивниог народа, 9. јануара 1992. године прогласили Српску Републику БиХ, касније преименовану у Републику Српску.

Али, тај историјски податак, поткријепљен низом текстова, снимака и форографија, те живих учесника тог чина руши измишљену биографију рата у БиХ према којој су Срби били сецесионисти, а не они који су срушилу Југославију.

Тај историјски чин, што је још горе за политичко Сарајево, показује и доказује легитимитет српске политике током ратних сукоба и негира бајке о "агресији".

И, на крају, али као најважније, прихватање чињенице да је 9. јануар 1992. године рођендан Српске потпуно укида причу о томе да је Дејтон мјесто њеног зачетка.

Тада падају у воду намјере бошњачке политике да укидањем Дејтонског мировног споразума и неком новом конференцијом ствари врати на стање од прије сукоба, односно да се све врати на "Републику БиХ" као да се ништа није ни десило, што је најслађи сан сваке политичке странке у Сарајеву.

Пошто је политичка стратегија Сарајева увијек само одјек онога што међународни ментори дозволе, јасно је да САД и неке европске пријестонице, које се питају за све, па и за одлуке "међународног уставног суда" БиХ /три странца међу девет судија/ још не желе да БиХ препусте онима који у њој живе.

Тако се 1. март, уз благослов тих истих међународних центара, слави као празник БиХ, мада никада није усвојен у Парламентарној скупштини БиХ, а Дан Републике Српске настоји пребацити у базу Рајт Петерсон у Охају 1995. године.

Ова игра са датумима заправо је игра са суштином схватања данашње БиХ и правима људи и народа који у њој живе.

Наиме, за Републику Српску, БиХ је оно што се договоре ентитети - Српска и Федерација БиХ /ФБиХ/, што произилази из великих овлаштења ентитета, али и чињенице да су они настали прије потписа дејтонског папира.

Разлика је само у томе што је Српска проглашена на "домаћем терену", у БиХ 1991. године, а ФБиХ у Вашингтону 1994. године. Како је и данашња БиХ створена изван ње - у Дејтону, боде очи чињеница да је једина домаћа аутентична државна структура управо Република Српска.

С друге стране, за политичко Сарајево и њихове менторе из сјенке, БиХ, односно пар заједничких инстутуција које је представљају, а које се иначе бирају гласовима бирача из ентитета, одлучује о судбини и правима ентитета.

С тим циљем су и високи представници, бесправно и незконито, из тумача Устава произведени у оне који га мијењају према замислима и вољи ментора из сјенке и бошњачке компонене.

Прихватање једног датума по бошњачкој вољи и упорно одбацивање воље Срба, као конститутивног народа, отрежњујуће је за српску политику.

Оно јасно показује да јаки међународни центри /који директно утичу на одлуке Уставног суда БиХ/ и даље ову БиХ и Дејтонски мировни споразум сматрају "прелазним рјешењем" и "споразумом о примирју".

За ту опцију, Бошњаци су и даље "темељни народ" БиХ, а Срби /па и Хрвати/ представљају оне који "праве проблеме" и због којих, наводно, БиХ мора и 25 година након сукоба да остане протекторат.

То за Србе у БиХ, од којих 97 одсто живи у Републици Српској /а тек три одсто у ФБиХ/ значи само једно - да БиХ искључиво мјере изворним Дејтонским споразумом.

Српску треба, економски и политички, заокружити до краја као модерну одрживу републику, која се удружује по потреби, али може сасвим лијепо да живи и сама.