ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 02/05/2019

НАЈУПОРНИЈИ СРБИ ЖИВЕ У ЦРКВЕНИМ ВОДИЦАМА И ЈАЊИНИМ ВОДАМА

 

У Црквеним Водицама не постоји њива или ливада која је ослоњена на село, а која се не обрађује јер људи схватају да се не може живјети од социјале и чекања у редовима испред народних кухиња

 

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

ОБИЛИЋ, 2. МАЈА /СРНА/ - Постоје људи који неће да напусте своје куће ни под каквим уцјенама, одолијевајући најбруталнијем насиљу - такви су Срби из села Црквене Водице и Јањине Воде на Косову и Метохији.

Упркос потпуној изолацији и одсјечености од остатка Србије, двадесетогодишњи терор албанских власти и криминалаца преживјело је готово 300 Срба, међу којима је 90 дјевојчица и дјечака.

У овим селима, иако су била изложена насиљу и паљевинама, ниједна кућа није продата нити има оних који су своје домове, ослоњене на Tермоелектрану "Косово Б", пустили да зарасту у коров.

Млади брачни парови, попут породице Бојане и Ивице Марковића, са много дјеце, гаранција су будућности Срба на простору који општину Обилић дијели од општине Косово Поље.

Опстају мада су ослоњени на злогласни рудник Белаћевац и још злогласнију планину Чичавицу.

Преостали Срби углавном се баве пољопривредом и сточарством, иако су старији од 40 година и сви некада радили у руднику Белаћевац или у термоелектранама "Косово А" и "Косово Б".

Ивица Марковић је у предвечерје једностраног проглашења независности Косова и Метохије 2008. године, упркос разним савјетима, одлучио да напусти "Гошу" и врати се из Смедеревске Паланке у родне Црквене Водице, гдје је са супругом Бојаном из села Доња Брњица, код Приштине, засновао породицу.

Магдалена, Миљана и Хелена, њихове три кћерке, заједно са преосталим вршњацима, живе, углавном, под надзором и будним оком родитеља.

"Страхујемо за безбедност девојчица, упркос чињеници да инцидената нема. То је нешто са чиме живимо и са чиме ћемо живети још дуго", прича Бојана, увјерена да ће њене кћерке по завршетку школе наћи своју срећу "ту негде - одакле се види Газиместан".

Кћерке наставу похађају у мултиетничкој школи, педесетак метара удаљеној од куће.

Ипак, Марковићи их свакодневно прате до школе и назад јер кроз центар села пролази магистрални пут који води преко Чичавице и Белаћевца до општине Глоговац, а којим понекад прођу и "острашћени Албанци".

Марковићима, као и већини бивших рудара у Црквеним Водицама, изграђена је кућа о трошку државе Србије, а од хуманитарне организације "Мајка девет Југовића" добили су краву, па данас уз Ивичину плату од 180 евра, те продајом сира и млијека, обезбјеђују новац за школовање дјевојчица.

"Сам Бог ме је спасио да не останем доживотни богаљ јер сам прије три године поломио ногу и имао отворен прелом скочног зглоба, али, упркос томе што имам вештачку пету, радим као да сам најздравији", каже за Срну Ивица, којем би се "све жеље испуниле када би имао трактор".

У Црквеним Водицама не постоји њива или ливада која је ослоњена на село, а која се не обрађује јер људи схватају да се не може живјети од социјале и чекања у редовима испред народних кухиња.

"Никада нико од нас у селу није живео од социјалне помоћи или од просјачења", истиче Ивица и наводи да су старији мјештани рудари и сточари који живе од свог рада.

Марковићи вјерују да ће бољи дани доћи и да ће Срби, као у пријератном периоду, моћи да раде у термоелектранама, али не и руднику Белаћевац, те да ће и генерације које долазе опстати у селу, мада је све више оних млађих који због незапослености желе да иду у иностранство.

Срби са овог подручја очекују да ће Влада Србије, уз помоћ међународне заједнице, приморати Приштину да на посао врати бар дио од 5.000 запослених Срба, колико их је до 1999. године радило у термоелектранама.

Тако би, истиче Ивица Марковић, преостали Срби, посебно они млађи, имали шансу да обезбиједе себи и својој дјеци будућност.