ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 08/05/2019

ЉУБАВ У ДОБА ПРОПАГАНДЕ И ПОСЛИЈЕ ЊЕ

 

Сликарски циклус "Загрљај" Сафета Зеца, посвећен Бошку и Адмири, биће постављен на Венецијанском бијеналу у септембру, наводе сарајевски медији, али не улазе више у историјат убиства двоје младих. Тако се политика, маскирана у вијест из културе, поново нашла на свом старом послу - писању пропагандне историје.

 

Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 8. МАЈА /СРНА/ - Сарајевски медији јављају да ће сликарски циклус Сафета Зеца "Загрљај", посвећен Бошку Бркићу и Адмири Исмић, који су убијени при покушају напуштања ратног Сарајева, бити приказан на овогодишњем Венецијанском бијеналу, али упадљиво избјегавају да именују убице.

Сви досадашњи умјетнички прикази рата деведесетих година прошлог вијека који су долазили из Сарајева, из бошњачке визуре јасно су кривицу лоцирали на оним који су, како се то незаобилазно тврди, "опсједали град" и "извршили агресију". Односно на дежурним кривцима - Србима.

Само Сарајево пуно је спомен-табли и натписа на којима су Срби, као народ, прозвани за сваку појединачну или групну погибију у граду током посљедњег сукоба у БиХ.

Зецов циклус "Загрљај" биће сутра постављен у просторијама Цркве Санта Марија дела Пјета у Венецији, наводе сарајевски медији и помињу коме је посвећен, али не улазе више у историјат убиства тих младих људи.

Тако се политика, маскирана у вијест из културе, поново нашла на свом старом послу - писању пропагандне историје.

Овај трагични случај био је годинама један од симбола наводне "агресије на град" и доказ да, како је то навођено, "српски агресор" није бирао циљеве, већ је убијао "све што му је било доступно".

Млади пар, Србин и муслиманка, покушали су 18. маја 1993. године да напусте град и оду из БиХ.

Мада је договорено да ће бити пропуштени да прођу, пар десетина метара прије преласка на Грбавицу, централно сарајевско насеље које су држале снаге Војске Републике Српске, Бошко и Адмира су убијени.

Данима су лежали близу Врбање моста, који је био на самој градској линији раздвајања зараћених страна. Сахрањени су послије у српском дијелу града, а након рата њихови посмртни остаци су, према жељи Адмириних родитеља, пребачени у Сарајево.

Сарајевски медији су годинама, по уходаној матрици, оптуживали српске снаге.
Чак су и родитеље несрећне дјевојке обманули да се убица зна и да је то "агресорски потпис".

Прије пар година, из срца муслиманских обавјештајно-пропагандних ратних кругова, посвједочено је да је метке испалио припадник "Шева", снага које су правиле диверзије и изазивале маскре и убиства како би одржавале ратне тензије.

Од тог часа, несрећни млади пар Бошко и Адмира престају бити занимљиви сарајевским медијима и њихова судбина сели се са већих новинских стубаца на приватне "Фејсбук" странице или у мање тиражне новине.

Наиме, након сазнања ко су убице и са којим мотивима /у то доба 1993. године важила је политика ратне владе Алије Изетбеговића да нико не може да напусти град/, "сарајевски Ромео и Јулија" постају прећутно проказани за бошњачке власти.

Разлог је једноставан - пробали су да изађу на "погрешну страну", односно српску, а сазнање ко је убица руши већ формирану пропагандну причу.

Што је још горе по сарајевску пропагандну чаршију, тако се отварају и неки други случајеви ратних злочина /Маркале један и два, Улица Васе Мискина/ који су већ у Сарајеву стављени ад акта и проглашени ријешеним.

Отуда у вијестима које најављују Венецијански бијенале и славе учешће сликара Зеца јасно провијава културолошки, а никако ратни контекст цијеле приче, што до сада није био случај.

Бошко и Адмира, у оваквом Сарајеву, политички и национално заокруженом у једну једину, наводну, ратну истину, никада неће добити своју улицу или бар неку клупу за заљубљене мада су типичан примјер за предратни мултиетнички живот.

Разлог је ружан и, у исто вријеме, потпуно логичан за послијератно Сарајево - нису подобни по национално-вјерској основи, а више немају ни /бар/ пропагандну корист за градске оце.

Можда би, стога, један загрљај овог несрећног младог пара могао да остане вјечно забиљежен у Источном Сарајеву скулптуром или натписом на улици, парку или тргу.

Пошто је ужасна судбина Бошка и Адмире искориштена за покушаје јефтине ратне и послијератне пропаганде и као оруђе за сатанизацију других, нема ништа логичније већ да помен на њих буде достојно обиљежен у дијелу некада заједничког града, који је пропагандно сатанизован колико и овај младић и дјевојка.

Тако би њихов посмртни загрљај престао да буде пропагандни чин за искључиву ратну политику, и поново постао оно што је увијек и био - загрљај људи који желе да буду слободни и да /пре/живе, па макар и симболично.