ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 29/05/2019

ГОРАНОВЕ РАНЕ ПОБИЈЕДИЛЕ СТРАХ

 

Рањеник који никад није сазнао ко га је спасио службеним "југом" "Електродистрибуције"

 

Приредила: Катарина ПАНИЋ

ПРИЈЕДОР, 29. МАЈА /СРНА/ - Горан В. из Приједора, инструктор у "Жељезницама Републике Српске", у слободно вријеме новинар и сниматељ, један је од 26 рањених у нападу на Приједор, који су "Зелене беретке" извеле 30. маја 1992. године, када је убијено 15 српских војника и полицајаца.

Горану је то било треће рањавање. Као припадник резервног састава ЈНА, био је на војној вјежби на Карану код Приједора у августу 1991. године, након чега је распоређен у касарну "Жарко Згоњанин" у Приједору.

У септембру је распоређен у Западну Славонију гдје је био у јединици мајора Зорана Карлице, која је обезбјеђивала команду 343. моторизоване бригаде ЈНА у Бијелој Стијени изнад Липика.

"Приликом уласка у Липик граната је ударила у кућу испред које сам био. Не знам ни који је датум био, знам да је био октобар. Осјетио сам само топлину по глави. Када сам додирнуо руком, бол је била страховита, крв је шикнула и изгубио сам свијест. Завили су ми рану и смјестили ме у МКШК /мала командно-штабна кола/ гдје су била тијела четворице погинулих младих и ту сам изгубио свијест", наводи Горан за Срну поводом 27 година од одбране града Приједора која се обиљежава сутра.

Рањавање није било тешко, ране су биле плитке, а ожиљци од шавова виде се на челу. Друго рањавање десило се приликом извиђања у селу Кричке у Хрватској. Од удара гранате подбијене су му ноге и кољена ишчашена.

"Колега Никола Ружичић носио ме је на леђима неких десетак километара", сјећа се Горан.

Након што је СДС у Приједору мирно преузео власт 30. априла 1992. године, Горанова јединица враћена је у тај град и распоређена да заједно с полицијом обезбјеђује виталне функције града.

Његов пункт био је код зграде тадашње "Југобанке" гдје је стражарио у смјенама наредних мјесец дана током којих су муслиманско-хрватске паравојне формације извеле више појединачних напада на војску и полицију на подручју Приједора.

"У зору 30. маја позвали су ме телефоном из команде. Кад сам изашао из зграде нисам знао одакле се пуца. Прешао сам до првог пункта, код `Електричног`. Ту сам сазнао да је Зока Карлица близу Сане и да му треба помоћи јер је био тежак напад са лијеве обале ријеке. Кад сам кренуо претрчати Партизанску, пао сам на кољена. Два метка одбила су ми стопало лијеве ноге. Узео сам га руком и вратио назад да не виси. Није било ни бола ни крви", свједочи Горан.

Покупио га је човјек службеним "југом" приједорске "Електродистрибуције". Зауставио се код зграде полиције и изишао, а Горан је остао сам у ауту.

Чуо је пуцњаву са свих страна и видио људе наоружане дугим цијевима како леже скривени иза жардињера у административном центру града гдје су, осим полиције, и данас зграда општине, суда, поште и рудничке дирекције које су биле међу метама напада.

"Распитивао сам се, али ни дан-данас не знам ко је био тај човјек. Вратио се и одвезао ме у болницу. У полицији је дао изјаву којом је описао рањавање и ја сам на основу тога послије остварио права ратног војног инвалида", објашњава Горан.

Смјештен је у собу у којој је лежао Горан Драгојевић, садашњи потпредсједник Скупштине града Приједора. Тада је он био возач болничког санитета и тог јутра погођен је са више од 30 метака код подвожњака када је кренуо по рањене на обали Сане.

"Лежим и осјећам да ми трну ноге. Од страха. Био сам плашљив човјек. Нисам био неки борац. Али, никад нисам рекао да нешто не смијем. Ћутао сам, а умирао од страха. Човјека тај страх и спасава.

Једном сам у некој кући у Липику ноћ престражарио с пушком упереном на мјесто гдје сам мислио да је прозор. Кад је свануло видио сам да ту уопште није било прозора него је био зид. Толико сам се бојао. Тад сам први пут чуо и `дрекавца`, језив је звук био", признаје Горан.

Након што му је надокнађена крв, превезен је у бањалучку клинику, и то преко Бронзаног Мајдана, пошто је пут код Козарца био блокиран. Тамо је дијелио собу с једним војником Хрватског вијећа одбране и једним из Војске Републике Српске Крајине.

"Три војске у једној соби? Свађа није престајала", сјећа се Горан.

Нога му је оперисана, али се постоперативни ток искомпликовао, а клиника је била препуна рањеника са свих страна, па је након шест дана упућен на ВМА у Београд летом од Залужана до Батајнице.

"Сјећам се да су у авиону били старији официри, неки од њих са псима. Ја сам био на носилима. На ВМА ме је сваки дан обилазила једна медицинска сестра из Приједора, заборавио сам јој име, знам да јој је отац Чедо Вила. Послије сам премјештен на ортопедију на Бањици. Нисам чекао потпуни опоравак, с фиксатором сам се вратио првим конвојем и у војсци остао до јануара 1996. године, иако ми се ратни стаж води до Дејтона", наводи Горан.

За Зорана Карлицу, који је подлегао ранама задобијеним у одбрани града Приједора 30. маја 1992. године и по којем централни градски трг носи име, каже да је био изузетан човјек и изузетан командант, да је од својих војника правио стабилне борце.

"Свима нам је спасавао животе више пута не дајући да трчимо, да `летимо`, увијек је говорио: `стани, припреми, смири`. И он је превезен најприје у Бањалуку, па у Београд. Видио сам га у Бањалуци кад су га превозили ходником.

Био је свјестан. Каже: `Гдје си, рањеник? Опет ти...`, а звали су ме тако још од првог рањавања у Славонији", свједочи Горан.

Двадесет и седам година од одбране града у Приједору сутра ће овдашња Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила обиљежити полагањем вијенаца, парастосом и програмом код централног споменика "За крст часни" у 10.00 часова.