ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Српска памти12/07/2019

МИРЈАНА ГОЛУБОВИЋ: УБИЈЕНИ ГОЛУБОВИЋИ НИСУ ЗАБОРАВЉЕНИ

 

КОЊИЦ, 12. ЈУЛА /СРНА/ - Мирјана Голубовић, стрина дјечака Петра и Павла Голубовића, који су, заједно са родитељима, убијени 1992. године у Коњицу, изјавила је да јој је и данас тешко када се сјети својих најмилијих који су страдали у злочину и да користи сваку прилику да посјети њихове гробове.

 

У селу Борци код Коњица данас је освештана обновљена Црква Светих апостола Петра и Павла и прослављена крсна слава храма, чији је ктитор предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик.

Голубовићева, која је присуствовала освештању, рекла је да је послије свих трагедија, које је доживјела, пошто је касније изгубила и мужа и сина, мислила да неће моћи да живи.

"Ево живи се, не дај Боже ником. Жељела бих да захвалим предсједавајућем Предсједништва Милораду Додику од срца само да не иде забораву. Код нас нема заборава јер користимо сваку прилику да дођемо у Коњиц на гробље, а за ово обиљежје од срца Вам хвала, предсједниче", додала је Голубовићева.

Она је испричала да су Голубовићи из Коњица били 1. маја 1992. године у посјети њеној породици у Хаџићима.

"Дошли су само за викенд и нису се надали овом што се догодило. Заустављали смо их да остану када смо видјели чему све води и молили да остану, данас бих имала дјецу мада сам и своје изгубила. Међутим, рекли су само да иду дјеци да донесу гардеробу и да су на барикадама њихови ученици", испричала је новинарима Голубовићева.

Она је истакла да се све десило само мјесец дана након што је српски народ почео да излази из Коњица, те да је са супругом покушала све током рата да сазнају за судбину својих најмилијих.

"И послије Дејтона, када сам прешла у Вишеград и био ИФОР, те први аутобус почео да долази овамо /у Коњиц/, покушала сам да пронађем гроб. И опет је неко од Срба оставио јер сам нашла камење и обиљежје. Када сам се вратила кући рекла сам да морамо и подигли смо споменик дјеци", рекла је стрина страдалих дјечака.

Голубовићева је додала да је била и ексхумација чланова породице Голубовић, која је показала да су се злочинци и иживљавали на жртвама.

"Ништа се није могло. Узели смо адвоката Душка Томића и долазила сам са покојним мужем и изгледа да је све била превара. Нека им је на част јер сам касније изгубила и мужа и 2000. године сина у саобраћајној несрећи", додала је Голубовићева, којој је данас од породице остао само дјевер са дјецом.

У селу Борци код Коњица данас је освештан храм који је обновљен у славу Светих апостола Петра и Павла и у помен српским дјечацима Петру и Павлу Голубовићу, који су, заједно са родитељима, убијени 1992. године у Коњицу.

Браћа Петар и Павле Голубовић имали су седам и пет година када их је у ноћи између 1. и 2. јула 1992. године у Коњицу, заједно са родитељима, угледним Србима из Коњица, професорима Ђуром и Властом, из стана извело пет припадника Интервентног вода Полицијске станице Коњиц, предвођених Миралемом Мацићем, одвезли неколико километара од стана и под окриљем ноћи стријељали.

Дјечаци и њихови родитељи стријељани су недалеко од полицијског пункта у насељу Поље Бијела, поред пута према селу Спиљани.

Петар Голубовић преживио је прво стријељање.

Он је након рафалне паљбе пао на земљу између тијела својих родитеља и брата Павла. Након што су починиоци отишли, он је устао и кренуо према полицијском пункту у насељу Поље Бијела. Када је дошао до пункта испричао је дежурним полицајцима Хаџи Мацићу и Дражену Марковићу шта се догодило.

Крвници су то чули путем радио-везе и вратили се и одвели Петра. Зауставили су се код мјеста Бегин Вир, гдје су га извели из аутомобила и поново стријељали.

Тијела убијених дјечака и њихових родитеља лежала су неколико дана на обали Неретве прије него што су сахрањени на православном гробљу на Мусали.

Захваљујући Анису Косовцу у јулу 2018. постављена је нова капија на улазу у православно гробље на Мусали. На капији се налази спомен-плоча с илустрацијом Петра и Павла Голубовића.

Имена Петра и Павла Голубовића уклесана су и на заједнички споменик убијеној дјеци Коњица, који је постављен испред школе на Мусали.

Прва оптужница за овај злочин подигнута је 1994. године, а пресуда је изречена крајем 1995. године.

Тужилац Ибро Булић је као починиоце злочина навео Миралема Мацића, Јусуфа Потура и Адема Ланџу, уз Шефика Туцаковића и Мирсада Максумовића који су погинули у рату.

Суђење овој тројици поновљено је пред Кантоналним судом у Мостару. Мацић и Ланџо су 25. јула 2000. осуђени на по 12 година затвора, док је Ланџо осуђен на осам година. Врховни суд Федерације БиХ потврдио је ове пресуде.

Осим њих, за овај злочин се у оптужници из 1994. године везује и име ветеринарског техничара Халила Туцаковића, као и полицајаца на пункту Поље Бијела Дражена Марковића и Хаџе Мацића.

О убиству без осуде, без објашњења, без разлога мало се знало у широј јавности, али Срби Коњица и свих херцеговачких мјеста овај злочин добро памте и препричавају да се никада не заборави.