ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 07/09/2019

МАЈИН СОЛУНСКИ ДОКТОРАТ О БИЈЕЉИНСКОМ ПОСЛИЈЕРАТНОМ ДРУШТВУ

 

У свом докторском истраживању, за које је добила и престижну трогодишњу стипендију грчке Владе, Маја Максимовић се бавила питањем колективних идентитета некадашњих интерно расељених лица у Бијељини...

 

Приредила: Зорица СИМЕУНОВИЋ

БИЈЕЉИНА, 7. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Бијељинка Маја Максимовић одбранила је на Катедри за балканске, словенске и оријенталне студије Универзитета Македонија у Солуну докторску дисертацију чија су тема политичка, социолошка и антрополошка питања која се односе на њен родни град.

Значај Мајиног истраживања је у томе што представља један од малобројних академских радова одбрањених на иностраним универзитетима у чијем је фокусу послијератна Бијељина и њени становници.

Након завршене гимназије у Бијељини, Маја се из родних Дворова, у Бијељини, преселила у Београд, гдје је завршила Правни факултет, али је након двије године рада као правник, одлучила да промијени занимање.

Уписала је интернационалне мастер студије политичких наука на Националном и каподистријском универзитету у Атини.

Мастер тезу о феномени југоносталгије у земљама бивше Југославије одбранила је 2012. године, када је проглашена студентом генерације.

Својим успјехом скренула је пажњу Хеленског института за европску и спољну политику, гдје је радила као истраживач сарадник, а затим и као спољни сарадник за политичке и друштвене теме у земљама југоисточне Европе, првенствено Грчкој, Србији и БиХ.

У оквиру активности Хеленског института за европску и спољну политику, заједно са својим сарадницима, Маја је објавила низ истраживачких радова који се баве питањима избора и изборних система, друштвених покрета и грађанских протеста, национализма, међуетничких односа, као и етничких и других идентитета у постконфликтним друштвима на Балкану.

У свом докторском истраживању, за које је добила и престижну трогодишњу стипендију грчке Владе, Маја се бавила питањем колективних идентитета некадашњих интерно расељених лица у Бијељини или "избјеглица", како се ова категорија становништва обично назива у колоквијалном говору иако je прошло 25 година од рата у БиХ и одлуке избјеглих да се стално населе у Семберији.

"На који начин су се идентитети новопридошлог становништва, односно њихова свијест о себи и другима, развијали у односу на трауматично искуство присилног расељења, шта је све утицало на одлуку да се не врате својим пријератним домовима, како је текао процес интеграције у бијељинској микрозаједници, какав је однос са локалним становништвом - нека су од кључних питања која су била предмет мог интересовања", наводи Маја Максимовић за Срну.

У вишегодишњем докторском истраживању, Максимовићева је настојала да одговори на питање шта је током 25 година значило, као и шта данас значи, бити "избјеглица" у Бијељини.

За писање дисертације Максимовићева је консултовала обимну архивску грађу, списе званичних органа, институција и организација цивилног друштва, новинске чланке, а нарочито узимајући у обзир ставове, размишљања и непосредна искуства самих становника Семберије.

Истраживање указује на сложен однос између снажног осјећаја етничке припадности, с једне стране, и политичких, безбједоносних, економских, друштвених и културолошких фактора, са друге, у одлуци семберског расељеног становништва да се не врати својим кућама по окончању ратних сукоба 1995. године.

Такође, иако умногоме потиснут изазовима свакодневног живота, међу
семберским "избјеглицама", каже Маја, и даље је присутан осјећај губитка не само материјалних добара, већ и пријератног статуса и међуљудских односа, те носталгије за завичајем, нарочито примјетне међу старијим суграђанима.

Међутим, за велики број њих останак у Бијељини представљао је почетак успјешног процеса интеграције који је био праћен настојањима за очувањем специфичног, најчешће регионално дефинисаног, културног идентитета и традиције.

"Једно од интересантнијих питања разматраних у овој тези тиче се односа између новопридошлог становништва и домицилног становништва. Према посљедњем попису становништва из 2016, готово 33 одсто становника Бијељине је у неком тренутку након 1992. године имало статус расељеног лица.

Прилив овако великог броја нових становника оставио је значајне посљедице не само на саму демографску структуру Семберије, већ и на њену економију, културу и друштвене односе", објашњава Маја.

Иако су се ове двије демографске групе знатно приближиле и на многим пољима готово асимиловале током претходне двије деценије, примјетно је да су се колективни идентитети "домаћих" и "избјеглица" градили управо један у односу на други или чак један против другог, истовремено стварајући значајне културне стереотипе који су и данас присутни у бијељинском друштву.

Она истиче расправе праћене пежоративним разврставањем на "домаће", "избјеглице", Семберце, Сарајлије, Тузлаке, Озренце, Крајишнике, Зеничане, "купусаре", "сељаке", "дошљаке", "шибицаре" или "брђане".

Мајино истраживање посматра ове феномене кроз социолошку и антрополошку призму, при чему су стереотипи у вези са наведеним групама објашњени потребом колективних ентитета да спознају ко су и колико вриједе упоређујући себе са себи сличнима.

"У овом контексту, процес креирања и одржавања стереотипа нема снагу да створи значајне раздоре међу становницима Бијељине. Међутим, чињеница је да овакви анимозитети нису пожељни ни у једном друштву, нарочито ако домицилно и новопридошло становништво дијели и значајне сличности, као што су етничка припадност, језик и религија.

Треба истаћи и то да су локалне и ентитетске власти од краја ратних сукоба до данас могле урадити много више на пољу брже и лакше интеграције расељених лица, као и на унапређењу односа и смањивању стварних и перципираних разлика између `избјеглица` и Сембераца", истиче Максимовићева.

Она сматра да би бијељинско друштво могло имати значајне бенефите од интензивнијег промовисања питања о важности његовања солидарности и заједништва, као и спознаје о томе какво су богатство културне различитости.

Маја има намјеру да се бави овом темом и у будућности, укључујући и објављивање књиге на енглеском језику. Ако за то буде постојало интересовање, није искључено ни објављивање публикације на српском која би самим тим била доступнија свима у Бијељини.