ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Српска памти10/09/2019

РОДБИНА НЕЋЕ ОДУСТАТИ О ПОТРАГЕ ЗА НЕСТАЛИМА, КРИМИНАЛЦИ ИХ ЗА 1.000 ЕВРА ОБМАЊУЈУ

 

ВОЗУЋА, 10. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Родбина несталих Срба на озренско-возућком ратишту поручила је да неће одустати од потраге за посмртним остацима најмилијих и да учешћем у маршу "Стазама егзодуса" шаље јасне поруке младим нараштајима да се историја не смије заборавити нити поновити.

 

Миленко Лазић из Возуће рекао је Срни да трага за шездесетрогодишњим оцем Ранком који је нестао 10. септембра 1995. године на рејону Лозне.

Он је навео да је, према казивању некадашњег припадника такозване Армије БиХ, дознао да је његов отац жив виђен на Поцјелову, одакле је заједно са групом Срба одведен у логор муџахедина у Каменици, гдје му се губи сваки траг.

О стравичној судбини за коју сматра да је задесила његовог оца, Лазић је рекао да указују и фотографије и снимци које су сачиниле муслиманске снаге, а на једној од њих се види Милош Јовић како на земљи лежи везан за колац, а чије тијело није пронађено.

"Три пута дао сам узорак крви за ДНК анализу. Ми само тражимо да тијела буду нађена и сахрањена, а они који су вршили и награђивали злочин - да буду кажњени", рекао је Лазић.

Он је упозорио на појаву криминогених група из Tузле које за износ од 1.000 евра обмањују породице несталих да знају локацију посмртних остатака њихових сродника.

"Прошле године почетком љета звао ме човјек из Тузле, представивши се као неко ко је упознат гдје су тијела несталих Срба, па и мог оца, јер је учествовао у сахрањивању, а гробнице обиљежио. Тражио је 500 евра унапријед, а по испоруци још 500 евра. Поставио сам му неколико питања и утврдио да је преварант", рекао је Лазић.

Он је подсјетио на случај породице, сада настањене у Брчком, која је по истом позиву уплатила 500 евра, али посмртне остатке није нашла.

Веселко Пејић из Возуће трага за оцем Милошем Пејићем рођеним 1945. године који је 10. септембра 1995. године жив заробљен на подручју Кестена и спроведен у Завидовиће, а након тога у муџахедински логор у Гостовићу гдје му се губи сваки траг.

Пејић каже да је информације о кретању његовог оца дознао од заробљених мјештана, након што су у једној од група пуштени из затвора у Тузли.

Припадника Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде Душка Глигорића, који је рањен у нападу на Возућу, 11. септембра заробили су припадници такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин".

Глигорић је рекао Срни да га је само срећа спасила да преживи вишемјесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли, за време којег је пребијан и мучен.

"Заробљен сам заједно са сестром око 15.30 часова у Кестенима, као и са 11 сабораца и цивила током повлачења из опкољене Возуће ка планини Озрен", рекао је Глигорић.

Глигорић је истакао да су непосредно након заробљавања од мјешовитих снага Трећег и Другог корпуса такозване Армије БиХ, као и јединице одреда "Ел муџахедин" на лицу мјеста убијена четири младића.

Он је рекао да су га као рањеног смјестили на зачеље колоне, што му је спасило живот.

"Имао сам срећу да, са тројицом мојих сабораца, као посљедњи у тој колони будем издвојен од војске Трећег корпуса да бисмо носили убијеног муслиманског војника према Лозној, односно у правцу Другог коруса, којем је погинули војник и припадао", навео је Глигорић.

У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа није знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду "Ел муџахедин".

Он је рекао да је у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када је размијењен у мјесту Сочковац у општини Петрово.

Глигорић је током ратних дешавања изгубио оца, који је погинуо 2. новембра 1992. године, брата, који је погинуо 4. јуна 1994. године, као и мајку, која је умрла 1995. године.

По изласку из заробљеништва, Глигорић је рекао да је много пута давао изјаве о свом и страдању оних за које је знао, истичући да је незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.

Глигорићева сестра је једна од три Српкиње које су, након што су их 11. септембра 1995. године заробили припадници Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", преживјеле егзодус у сеоском дому у Кестенима, логору Каменица, те муџахединском логору у Побријежђу код Гостовића.

Оне су биле свједоци мучењу, клању и одрубљивању глава заробљенм Србима за чије страдање нико није одговарао.

Све три су размијењене 15. новембра 1995. године у Јелаху у општини Тешањ.