ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 18/11/2019

ТРИ ПРЕОСТАЛЕ ДУШЕ У ЂАКОВИЧКОЈ ЦРКВИ

 

У цркви су остале њих три једва живе душе, које ваздух дишу бројећи дане утамничене у порти јер ван црквених двери излазе тек да се косовским полицајцима који их чувају 24 часа пожале на "оне зле који се бацају камењем на зидине цркве".

 

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

ЂАКОВИЦА, 18. НОВЕМБРА /СРНА/ - Старица Василиса Перић, игуманија Tеоктиста и монахиња Јоаникија једине су три душе преостале у Цркви Успења Пресвете Богородице у Ђаковици.

"Бог је на небу, а браћа из Високих Дечана /Дечанци/ и наш спаситељ Његово преосвештенство владика Tеодосије - на земљи", каже за Срну Василиса и додаје да то понавља сваки пут док се причешћује у цркви која, захваљујући њима, свједочи о српском трајању и вјери у овом дијелу Космета.

Василиса се нада да ће се Срби, попут Дечанаца, вратити у град у којем их је до 1999. године живјело око 15.000.

"Бог је с нама, душа са покојем и благодет коју нам је у браћи Дечанцима и владици Tеодосију дао, јер захваљујући њима још живимо под сводом наше светиње, која ће, ако нам Бог услиши молитве оживјети и бити само мали каменчић у обнови свега што је било наше српско у Ђаковици", наводи она.

У цркви су остале њих три једва живе душе, које ваздух дишу бројећи дане утамничене у порти јер ван црквених двери излазе тек да се косовским полицајцима који их чувају 24 часа пожале на "оне зле који се бацају камењем на зидине цркве".

"Знамо да нам ни они /полицајци/ не мисле добро, али се понашају коректно. Често ми кажу да мисле исто што и ја њима и у томе се потпуно разумијемо јер знају добро да сам из домаћинске куће и да сам једина из моје цијеле породице рекла - не идем жива из моје Ђаковице", прича Василиса.

Она истиче да је њена породица почетком осамдесетих година прошлог вијека бјежала из Метохоје спасавајући главе пред све учесталијим нападима Албанаца са друге стране Проклетија.

Василиса наводи да је прогон Срба и Црногораца из Метохије почео прије нешто више од седамдесет година, када ју је отац, заједно са још четворо браће и сестара, послао у ујчевину у Куче /село у близини садашње Подгорице/ да заврше по два разреда школе.

Живјели су са комшијама католицима у великом пријатељству. Није било, како каже, ни славе, ни Божића или Васкрса, ни свадбе или весеља на коме нису дијелили и посљедње зрно соли.

"А, онда је ђаво дошао по своје. Увуче се неко зло у људе. Наши очеви нису смјели пустити женско дијете ни на капију да само изађе, а мушкарци су излазили по двојица-тројица", сјећа се она.

Василиса вјерује "да ће Српство кад-тад васкрснути" и бити спасено исто као што су њу спасили браћа Дечанци и владика Tеодосије, који су је у више наврата пребацивали у болницу у сјеверну Косовску Митровицу.

"Да су ми род рођени, да ми их је мајка родила, посебно владика, не би чинили то што су они чинили за мене, а и за мати Tеоктисту и сестру Јоаникију. Све нам принесу и додају. Нема литургије на коју нас не доведу нити славе на којој за нас није обезбијеђено посебно мјесто", истиче она.

Василиса наводи да је и игуманија Tеоктиста преживјела прогон, рушење, вријеђање људског достојанства, пљување... Вјерујући да Бог има посљедњу ријеч и да мудрост, доброта и милосрђе морају побиједити свако зло, па и оно које је Ђаковицу очистило од Срба.