ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Друштво12/12/2019

ПРИЈЕ 61 ГОДИНУ УМРО МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ

 

БЕОГРАД, 12. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Милутин Миланковић, један од најчувенијих српских научника, којег је НАСА уврстила међу 15 највећих умова свих времена који су проучавали Земљу, умро је на данашњи дан 1958. године у Београду.

 

Миланковић је био први српски доктор техничких наука, а у сфери његових интересовања биле су математика, астрономија, климатологија и геофизика.

Био је дописни члан Српске краљевске академије, а 1923. године је предложио реформу јулијанског календара, коју је Православна црква прихватила.

Миланковић је направио најтачнији календар према којем тропска година траје 365 дана, пет часова, 48 минута и 48 секунди, а подршку су му пружили климатолог Владимир Петрович Кепен и геофизичар Алфред Вегенер.

Њему у част, једном кратеру на тамној страни Мјесеца дато је његово име, што је званично усвојено на конгресу Међународне астрономске уније 1970. године у Брајтону. Иста организација је 1973. у Сиднеју донијела одлуку да и један кратер на Марсу буде назван по овом српском великану.

Астероид који су открили српски астрономи 1936. године првобитно назван "1936 ГА" преименован је 1979. године у "1605 Миланковић".

Европско геофизичко друштво је 1993. године установило Медаљу Милутин Миланковић, која се додјељује научницима за изузетне заслуге у дугопериодичном проучавању и моделирању климе. Од 2003. године, ову медаљу за геонауке додјељује ЕУ.

Амерички научници Џон Имбри и Кетрина Палмер Имбри објавили су књигу "Ледено доба: рјешење тајне", у којој су признали тачност Милутинове теорије.

Многи скупови су названи по овом великану, а 1993. године је установљена Медаља Милутин Миланковић, коју додјељује Европско геофизичко друштво. Године 2004. његов лик је красио поштанске маркице бивше Србије и Црне Горе, а седам година касније новчаницу од 2.000 српских динара.

Улица на Новом Београду зове се Булевар Милутина Миланковића.

"Као што муња у тамној ноћи обасја путнику цео хоризонт пред њим, тако се таквом муњом у мозгу генијалног човека отварају у науци нови видици и откривају нове области науке" и "Наша атмосфера, о томе нема сумње, женске је природе, она трепери под жарким пољупцем Сунца, често се наоблачи и намргоди, а кадгод хуче, бесни и зипара", неке су од његових мисли.

Овај најцитиранији српски научник је стварао у малој собици у Капетан Мишином здању на Београдском универзитету користећи само оловку, папир, шибер и логаритамске таблице.

Посљедњи текст који је написао представља оглед о народној пјесми "Смрт Краљевића Марка", што показује његову свестраност.

Након Милутинове смрти, неки научници су оспорили његову астрономску теорију, али 10 година касније су поново почели да је разматрају. Расправа је окончана 1972. године и доказана је исправност Миланковићевих циклуса.

Миланковић је увео математичко моделовање у грађевинарство, а његов патент је "Прилог теорији армиранобетонских носача".

Милутин Миланковић је рођен у имућној породици земљорадника 28. маја 1879. године у селу Даљ, које се налази на Дунаву, а осим сестре близнакиње Милене, имао је још три брата и двије сестре.

Пошто је био осјетљив, није ишао у школу, већ су га подучавале гувернанте и приватни учитељи. На наговор професора математике уписао је студије грађевине у Бечу, које је завршио шест година касније са најбољим оцјенама.

Миланковић се 1910. године преселио у Краљевину Србију и постао њен држављанин.

Оженио се Христином Топузовић из Шапца, али када је почео Први свјетски рат, он је, као држављанин Краљевине Србије, био ухапшен и пребачен у логор Нежидер у источној Аустрији, одакле је ослобођен уз помоћ његовог бечког професора Емануела Чубера, али је заробљеништво провео у Будимпешти, у коју је дошао након шест мјесеци проведених у логору.

Миланковић је 1916. године објавио рад "Испитивање климе планете Марс", па је доказао да Црвена планета има екстремну климу због које на њој није могућ цивилизовани живот. Осим ове планете, проучавао је климатске услове на Меркуру и Венери.

Установио је астрономску теорију климе као генералну математичку теорију осунчавања. Године 1918. патентирао је "Бетонски зид" у Мађарској.

Миланковић и његова породица вратили су се 1919. године у Београд. Постао је редовни професор небеске механике на Универзитету, 1925. је проглашен за редовног члана Српске краљевске академије, 1927. је био декан на Филозофском факултету, док је 1948. изабран за предсједника Српске академије наука и на тој функцији остао до 1958.

Миланковић је почео да пише научнопопуларни роман "Кроз васиону и векове" у виду писама непознатој дами. Дјело говори о климатологији, астрономији и науци уопште. У њему је образложио своју астрономску теорију климе.

Направио је математички модел Земље, коју је сматрао чврстим, флуидним и еластичним тијелом. Извео је једначине познате као Миланковићева теорема, а 1932. године објавио је рад "Нумеричко израчунавање секуларне путање Земљиних полова ротације".

Краљ Александар Први Карађорђевић одликовао је Миланковића Орденом Светог Саве трећег реда, а краљ Петар Други Југословенском круном трећег реда.

Миланковић је 1939. године започео животно дјело у којем је објединио сва проучавања која је записивао у књигама и свескама - "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба", који је 1941. објавила Српска краљевска академија.

Одбио је да потпише Апел српском народу и подржи њемачку окупацију земље.

Милутин Миланковић доживио је 1958. године мождани удар и преминуо у 80. години у Београду, гдје је и сахрањен. Осам година касније, његови посмртни остаци пребачени су у родни Даљ и сахрањени у породичној гробници на православном гробљу на обали Дунава, како је и желио.