ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 10/12/2019

САМИ, КАО ЛАНЕ БЕЗ ДАХА, ПРЕД ВУКОВИМА

 

Стојан и Драгиња Дончић посљедњи су Срби у селима око Клине... Комшије Албанци опљачкали су све напуштене српске домове... Из породице Дончић потиче и Лука Дончић, један од тренутно најбољих кошаркаша у НБА...

 

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

КЛИНА, 10. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Стојан и Драгиња Дончић посљедњи су Срби из села Бича у околини Клине на Космету.

"Живим, дрхтим и трнем, као лане које је остало без даха пред ловачким керовима. Разговарам сам са собом, свађам се са вуковима и гавранима који као да предосећају да је живот у селу на издисају", прича за Срну Стојан Дончић.

Он и супруга Драгиња једини су Срби, послије двадесетогодишње изолације, преостали у селима Бича и Грабац, удаљеним око седам километара од Клине.

Дончићи, заједно са Бичанима и Грабчанима, старосједиоцима, одмах послије повлачења српске војске и полиције у јулу 1999. године морали су да оставе комплетно домаћинство.

Узалуд су се надали да ће њихове дојучерашње комшије Албанци, од којих је велики број био ожењен Српкињама, сачувати домове Срба у којима су, како наводи Стојан, јели и пили много пута.

"Средином 2004. године изграђене су 42 повратничке куће у Бичи и тридесетак у суседном Грабцу, да би од 2008. до 2010. године број повратника у Бичи достигао скоро 250 душа", присјећа се Стојан.

А онда се догодило оно са чиме се повратници, бивши добростојећи домаћини, нису могли помирити - да живе од помоћи Црвеног крста и лонца купуса из народне кухиње.

Из дана у дан, по неколико породица измјештало је дјецу, одлазили су у централну Србију или у неку од западних земаља, остављајући за собом откључане куће.

Њихове комшије су, наводи Стојан, "чекале у заседи" да упадну у те исте куће и однесу све што се може, а "потом су радиле шибице и упаљачи".

"Остало је неких пет-шест целих кућа, а остале су све до једне разбијене и опљачкане", прича Стојан и додаје да су албански криминалци некажњено затрпали базен из којег је требало да се повратници снабдијевају водом за пиће.

Стојанов и живот његове супруге Драгиње свео се на туговање и ишчекивање да им у посјету дође неко од насљедника или случајних полазника, са којима, како рече Драгиња, скоро да и не знају више о чему да причају, изузев да се јадају о изолацији, неспокоју и бесмислу живота у Бичи.

"Не сећам се када нам је неко последњи пут дошао у двориште и када смо на капији чули да нам неко каже добар дан. Кад пожелим да прозборим са неким одем до Видања, удаљеног десет километара од нашег села. Tо вам довољно говори о изолацији и условима живота", објашњава Драгиња.

Она подсјећа да је у школској 1998/99. години у мјесној школи, у којој је њен супруг радио као наставник, било око 200 српских ђака, те да је у селу у сваком дому било минимум десет душа више него што данас живи Срба у цијелој општини Клина.

"Данас на те срећне дане једино подсећа гробље на коме надгробни споменици сведоче о трајању Срба у Бичи, која је уз село Грабац чинила окосницу српства у општини Клина, где је живело петнаестак хиљада Срба", напомињу Дончићи.

Из породице Дончић потиче и један од најбољих кошаркаша НБА лиге Лука Дончић, чији је отац Лука, братанац Стојанов, рођен у Бичи.

У Бичи је рођен и један од најеминентнијих пјесника са Косова и Метохије Милоје Дончић, а ту је и плејада љекара, доктора наука, професора и стручњака из скоро свих области јер, како наглашава Стојан, у 150 домова Дончића у пријератном периоду није рођено дијете које није завршило факултет.

"Данас су расути по свету јер су нас издали сви, како наши општински функционери, тако и људи који су са Дончићима у Бичи летовали и поносили се пријатељством са неком од наших породица", вели Стојан, жалећи се да ће му срце пући ако настави причу.

Иако усамљен, Стојан обрађује око 30 хектара њива. Засијао је пшеницу јер планира да на прољеће уматичи бикове и прошири фарму оваца.

Имао је 50 оваца и педесетак коза алпинки, али су му вукови почетком јесени заклали овце, а лопови сваког дана на раменима односили по једно јагње.

Стојан и Драгиња не одустају од намјере да до посљедњег даха опстану у Бичи, вјерујући да ће доћи дан да се Срби врате јер и сусједна албанска села већ постају "пустахије" пошто и млади Албанци бјеже на Запад.