ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 24/03/2020

НОЋ КАДА СУ УРЛАЛЕ БОМБЕ

 

НАTО агресори су током бомбардовања пролили крв и узели животе хиљадама људи, а даном престанка акције отворили су пут новог крвопролића на Косову и Метохији, прича Карадолами

 

Пише: Неђељко ЗЕЈАК

ПРИШTИНА, 24. МАРTА /СРНА/ - Бомбардовање СР Југославије је послије 78 дана стало, али бомбе још одјекују и њихове посљедице људи преживљавају 21 годину, готово у глас кажу бивши становници Косова Поља и Приштине Александар Самарџић и Азиз Карадолами, присјећајући се првих сирена за узбуну, свијетлећих кугли које су небо парале, и првих детонација и сирена кола хитне помоћи.

Под називом "Милосрдни анђео" прије 21 годину, 24. марта у 19.45 часова НАTО алијанса је мимо Савјета безбједности УН почела акцију бомбардовања, засипања територије СРЈ крстарећим ракетама.

Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полијетели из база у западној Европи, а касније и из САД.

Ракете "томахавк" прво су испаљене на касарне и јединице противваздушне одбране, а међу првим метама је био аеродром Слатина код Приштине и стратешки најважније коте на Косову и Метохији - Голеш изнад Слатије и Грмија надомак Приштине.

"Радио сам на бензинској пумпи у центру Приштине. Око 13.00 часова из дирекције су позвали радио везом и наредили да одмах затворимо пумпу и повучемо се у склониште, да би неколико минута касније поново уследио позив и дојава да је лажна узбуна и да морамо поново отворити пумпу", присјећа се Самарџић.

У вечерњим сатима, вели он, неки минут послије 20.00 часова "нешто је загрмело и запарало небо".

"Излетим испред пумпе и видим на небу црвену куглу. Имао сам осећај као да ће да падне баш на пумпу. Одједном, јака детонација се чула из правца Слатине. Помислих почело је бомбардовање и онако унезверен, заједно с колегом, затварам пумпу и колима јурим према Косову Пољу где ми је у кући остала сама супруга Јасминка", прича Самарџић.

Уз пут, присјећа се он, одјекује још једна детонација, људи возе сто на сат, избезумљени. Сирене и мркли мрак. Струја нестала.

Кад је стигао кући, супруга је добила трудове. Вози је до болнице у Приштини и оставља, а он се враћа кући, облачи војничку униформу и "правац на линију одбране".

"Tри дана нисам знао шта ми је са супругом. У души се радујем да смо добили прво дете, али истовремено страхујем. Онда сам добио дозволу да окренем телефоном Гинекологију у Приштину. Обавестили су ме да сам добио `малу бомбицу`, нашалила се медицинска сестра с друге стране жице. А, онда, не само страх за сопствени живот и `бежање` с места на место, већ и страх за њих две су такве успомене које ми сада 21 годину касније терају сузе на очи", прича Самарџић.

Чему све то, пита се он данас, кад ево толико година касније на Косову и Метохији нема мира, а Србима рат и даље траје, а ћерка Добрила - бомбица спава толико чврсто да је ни бомбе не могу пробудити.

Рођени Приштевац Азиз Карадолами, у међувремену протјеран заједно са око 45.000 Срба и Горанаца из Приштине, сјећајући се "Милосрдног анђела" прича да ту ноћ 24. марта 1999. године преживљава и даље и памтиће је док је жив.

"Заурлало је небом. Са Сунчаног брега, дела урбане Приштине, Голеш и Слатина се виде као на длану. Видимо са терасе одсјај, а потом и јаку детонацију. Ма, ни минут касније све се затресло. Пуцају стакла на прозорима. Падамо по стану од детонације `томахавка` који је пао на Грмију, удаљену можда километар од стана. Бежимо у подрум у коме остајемо неких сат и по времена, без струје, уз упаљену ручну лампу јер је неко од присутних казао да не смемо осветљавати просторију", присјећа се Карадолами.

Он каже да је наредних 75 дана и ноћи проводио спавајући на ногама.

Карадолами прича да су НАTО агресори током бомбардовања пролили крв и узели животе хиљадама људи и да су даном престанка акције отворили пут новог крвопролића на Косову и Метохији.

"Сећам се само неколико сати пошто је КФОР ушао у Приштину, људи зову телефоном, кукају, убише овог, убише оног. Више не гледамо у небо и не ослушкујемо да чујемо урлање небом, већ држимо уши прислоњене на вратима стана очекујући да ће НАTО наследници, лица наоружана до зуба у униформама УЧК, провалити у стан, извршити покољ или нас истерати на улицу", присјећа се он.

Карадолами истиче да данас, 21 годину касније, често сам себе затекне како унезвијерено гледа у небо или иде да провјери да ли су врата на кући у "сред подне" закључана.

Tоком бомбардовања извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАTО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби" од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

У протеклих двадесет година низом манифестација, уз звуке сирена са почетком у 12.44 часова у српским срединама на Косову и Метохији је обиљежавана годишњица агресије чије посљедице и данас косметски Срби и неалбанци плаћају.