ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 08/05/2020

ИСТИНА О ПОСЉЕДЊЕМ САРАЈЕВСКОМ ТРАНСПОРТУ

 

Из Јавне установе Спомен-подручје Доња Градина 22. априла, баш на дан када су 1945. године затвореници у Јасеновцу извршили пробој из тог злогласног стратишта, стигла је потврда да је 460 заробљеника у посљедњем транспорту из Сарајева "убијено по кратком поступку"

 

Приредила: Јасна ВЕЈЗОВИЋ-ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 8. МАЈА /СРНА/ - Посљедњи транспорт заробљених Сарајлија, 460 припадника покрета отпора и других становника, усташе су одвеле крајем марта 1945. године и све до недавно њихова судбина није била сасвим позната, а сада се зна да су стријељани у Доњој Градини, једном од стратишта концентрационог логора Јасеновац.

Усташе предвођене ратним злочинцем Максом Лубурићем, који је основао и једно вријеме командовао овим концентрационим логором, завиле су у црно породице Тасић, Бурић, Дајић /Даич/ и многе друге.

Бјежећи од партизанских јединица које су надирале према Сарајеву усташе су хапсиле преостале Србе у граду, као и припаднике покрета отпора међу којима су били Радомир Тасић, Стјепан Стево Бурић, Владимир Дајић /Владо Даич/... А, међу њима је било и жена.

Стево Бурић је био вођа такозване "петорке" - како су тада били организовани припадници покрета отпора у Сарајеву. Ухапшен је и одведен у затвор - мучен звјерским методама, а његова сестра Софија, која је ишла и молила усташе да поштеде његов млади живот, од њих јe добила само његову крваву кошуљу.

Похапшени су и други из те групе покрета отпора који су радили у сарајевској Ложиони, а Радомира Тасића, тог 29. марта, није спасила ни чињеница да му је жена била Њемица.

Ана Тасић, рођена Фингернагел, није могла ништа да учини да би спасила мужа. Након што је ухапшен ишла је са тада деветогодишњом кћерком Горданом у усташки затвор да се распитује за супруга, а они су јој запријетили да иде кући док нису ухапсили и њу и кћерку.

Транспорт са затвореницима је извјесно вријеме стајао у Високом - причало се да су усташе тражиле од партизана да их пусте да прођу даље, а да ће заузврат ослободити затворенике. Са усташама су се повлачиле и њихове породице.

Причало се и да су усташе у размјену тражиле неке своје високопозициониране особе које су партизани заробили. Породице затвореника надале су се да ће до договора доћи, међутим то се није десило, а транспорт је кренуо даље.

У Добоју је воз са затвореницима стајао извјесно вријеме. Радомир Тасић, који је ту имао родбину, која је дошла на станицу, молио је да му донесу хљеба,јер њему и осталима нико данима није дао ништа за јело, као ни воду.

Транспорт са несрећним људима кренуо је према Броду, гдје их је задесило "савезничко бомбардовање". Породице затвореника чуле су да је бомбардовање било ужасно и нису знале шта је било са посљедњим транспортом у коме су били њихови чланови.

Све то дешавало се крајем марта и почетком априла, а, послије тога, о том транспорту деценијама само се нагађало...

Породицама затвореника из тог посљедњег сарајевског транспорта речено је да су заробљеници побијени у Јасеновцу, али, с обзиром на то да нада умире посљедња, многи нису жељели у то да вјерују јер материјалних доказа о смрти није било.

Радомирова супруга Ана дуго није званично пријавила да је њен Раде убијен јер је чула да су га неки видјели у логору у Италији и говорили да ће се сигурно јавити и вратити кући. Ана је умрла 1985. године и до смрти се надала да је њен Раде негдје жив, мада је у дубини душе знала да би дошао да је тако.

Његова кћерка Гордана /83/ каже да су им тадашње власти издале и потврду да је њен отац убијен у Јасеновцу, али да су сумње увијек остале - жестоко савезничко бомбардовање Брода увијек ју је наводило да сумња да ли је то истина.

Стевина сестра Софија, према причи њене унуке Романе, чак је послије рата некако успјела да оде у СССР и да се тамо распитује за тај транспорт. Софија је, због неких прича које је чула, вјеровала да су тадашњи Совјети некако успјели да ослободе заробљенике и негдје их склоне.

Романа, која је живјела и школовала се у Сарајеву, каже да никада у школи нису учили о том посљедњем транспорту нити га је икада ико спомињао, што је врло чудно. Ипак је у том транспорту било 460 људи.

Радомир Тасић и Стјепан Стево Бурић били су у илегали од 1941. до 1945. године. Неколико пута су их усташе приводиле, али су увијек пуштани јер није било доказа да би их ухапсили.

Горданина породица тражила је информације о овом догађају на више адреса - Архив Хрватске, Архив Југославије, Музеј жртава геноцида у Београду, али они нису имали податке о том транспорту.

Из Епархије славонско-пакрачке речено је да, према њиховим сазнањима, не постоји разлог због ког тај транспорт није стигао у Јасеновац, а исто су рекли и у Удружењу грађана "Јадовно 1941".

Из Јавне установе Спомен-подручје Доња Градина 22. априла, баш на дан када су 1945. године затвореници у Јасеновцу извршили пробој из тог злогласног стратишта, стигла је потврда да је 460 заробљеника у посљедњем транспорту из Сарајева "убијено по кратком поступку" у Доњој Градини.

"Поштовани, јављам се са неколико података везаних за ваш мејл у вези са судбином страдалих. Све што сам за кратко вријеме успио наћи иде у прилог мишљењу да су они ипак убијени у јасеновачком логору, тачније на стратишту Доњој Градини", написао је виши кустос историчар у овом спомен-подручју Дејан Мотл.

Он упућује на цитат из књиге "Сарајево у Револуцији", у којој се говори о судбини тог транспорта, као и податке о Радомиру Тасићу објављене у књизи Ђорђа Миховиловића "Жељезничари у концентрационом логору Јасеновац", књига 2.

Према подацима Јавног тужилаштва НР Хрватске, број 105/48 од 13. 9. 1948. године:

"...У вези са саслушањем Емила Тука и процесом против Љубе Милоша, потврђује се да су сви антифашисти из Сарајева /oкo 460/, који су у априлу 1945. године упућени у Јасеновац, настрадали тако што су отишли директно у Градину на ликвидацију.

Нису уопште дошли у логор Јасеновац. Према изјави Љубе Милоша и осталих оптужених јасеновачких кољача, нико се из ове групе није спасио".

Брза ликвидација је извршена због тога што су се усташе спремале за повлачење и настојале да униште што више трагова својих злочина.

И ту свака сумња престаје - све невјерице, страховања, надања присутна деценијама распршене су у неколико реченица.

Посљедњи транспорт из Сарајева, којим су усташе одвеле 460 припадника покрета отпора и сасвим обичних грађана које су купили на улици, завршио је пут у Доњој Градини.

Имена побијених налазе се на списку у Музеју Јасеновац, као и на споменику постављеном у некадашњој Ложиони у Сарајеву, те на споменику на Врацама у том граду.

Спомен-подручје Јасеновац са Меморијалним музејом основано је 1968. године, а на званичној страници пише:

"Концентрациони логор Јасеновац био је мјесто заточења, присилног рада и ликвидација, у првом реду српског православног становништва, које је у циљу стварања чистог етничког територија, требало потпуно искоријенити с подручја Независне Државе Хрватске, као и Јевреје и Роме, с расним законима дискриминирано становништво".

У Логору су, како наводе из Спомен-подручја, страдали и Хрвати - комунисти и антифашисти, припадници Народноослободилачке борбе, као и чланови њихових породица и других противника усташког режима.