ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 11/05/2020

ПРИЈЕДОРЧАНКА У БОРБИ ПРОТИВ КОВИДА У СЛОВАЧКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА

 

Биологија као наука заслужује бољи положај... Ако ништа друго, бар се сада, током пандемије, увидјела важност молекуларне и микробиологије, истраживачког рада и науке уопште, истиче млади докторанд Јелена Павловић

 

Разговарала: Катарина ПАНИЋ

ПРИЈЕДОР, 11. МАЈА /СРНА/ - Молекуларни биолог Јелена Павловић /26/ из Приједора докторанд је на Институту за молекуларну биологију Словачке академија наука у Братислави, гдје ради у лабораторији за биотехнолошка и микробиолошка истраживања која се припрема за могући и очекивани други талас пандемије вируса корона.

"Мој основни посао је припрема узорака за секвенцирање, секвенцирање и биоинформатичка анализа података. С обзиром на то да имамо лабораторију са трећим нивоом биолошке безбједности, од могућа четири, ускоро почињемо тестове на ковид-19. Једна лабораторија ће се бавити изолацијом РНК из вируса, а лабораторија у којој сам ја радиће квантитативни ПЦР", прича Јелена у разговору за Срну.

Због високе осјетљивости овог теста, поједини стручњаци препоручују, ипак, серолошки тест да би се утврдило присуство вируса, тако да је могуће да ће неке лабораторије са Института, на којем Јелена ради, радити и ове тестове који се заснивају на присуству антитијела развијених на вирус.

"Ванредно стање које је овдје уведено након првог потврђеног случаја ковида није драстично утицало на ток студија, с обзиром на то да радим на Институту, док су докторанди који раде на универзитету морали стати са свим експериментима, јер је и универзитет затворен истог дана када је потврђен први случај обољења. Неких претјерано строгих мјера није било јер су се људи придржавали препорука", говори Јелена.

Јелена је у Приједору завршила основну школу и гимназију, као и основну и средњу музичку школу, одсјек за музичког сарадника-теоретичара. Препоруку наставника да похађа двије средње школе истовремено прихватила је са одушевљењем, не слутећи колико ће јој то донијети обавеза, одоговорности, мањка сна и слободног времена.

"У првом средње често сам била на раскрсници између упорности и одустајања. Доста разговора са сестром и родитељима помогло ми је да не одустанем. Касније, одустајање више није било опција, осим у налетима панике пред крај школске године. Звучаће као клише, али све бих исто поново, јер су ме све те обавезе припремиле за оно што је касније слиједило - спремање испита и помјерање сопствених граница", присјећа се Јелена.

Студије биологије нису биле њен први избор. Жељела је студирати медицину или ветеринарску медицину, али је схватила да је преосјетљива за те професије. Природно-математичком факултету у Новом Саду посебно је захвална на прилици да иде на размјену студената у Финску на трећој години студија. Преко програма Европски кампус /Campus Europae/ провела је цијелу академску годину на Универзитету Источне Финске.

"На почетним предавањима студенти се прво упознају са структуром и организацијом Универзитета, а потом како и гдје потражити помоћ ако се осјећамо усамљено, ако нам недостаје породица и ако имамо било какве кризе. Највише ми се допао веома опуштен, али конструктиван начин рада. Професоре смо звали њиховим именима, без титула, јер се они сами постављају као једноставни људи. Приступ узајамног поштовања, без обзира на старосну доб и ниво образовања, помогао ми је да се ослободим и лакше напредујем", истиче Јелена.

Она подсјећа да Финска има један од најуспјешнијих образовних система у свијету, да се систем константно мијења и развија, да сматрају да су за то заслужни учитељи и да се због тога најтеже уписати на студиј намијењен учитељима. Сви ови разлози утицали су на одлуку да Јелена и током мастер студија иде на размјену у Финску, овај пут на Универзитет у Туркуу.

"Било је пуно лакше, јер сам овај пут имала стипендију програма Еразмус плус. Одрадила сам тромјесечну праксу у лабораторији за истраживање РНК полимеразе, главног ензима током синтезе РНК. У опет опуштеној, али радној атмосфери, учила сам кроз стварне експерименте, без икакве бојазни и без штедње хемикалија и краткорочне опреме, као што су наставци за пипете, тубице и слично", каже Јелена.

По завршетку мастер студија, према препоруци професора који јој је предавао на Универзитету у Новом Саду, докторске студије уписала је у Братислави. Након докторских, планира уписати и постдокторске студије, и то, ако буде могућности, у некој од скандинавских земаља због веома високог степена развијености науке.

"Биологија као наука заслужује бољи положај. На примјер, током студија нисам могла конкурисати за стипендију града Приједора, јер биологије уопште није било на листи, а било је занимања која нису дефицитарна. Искрено се надам да сада није таква ситуација и да ће биологија бити више цијењена. Ако ништа друго, бар се сада, током пандемије, увидјела важност молекуларне и микробиологије, истраживачког рада и науке уопште. Па, можда и ја једном будем тамо, дио тог друштва, гдје и припадам", наглашава Јелена.

Гитара је с њом у Братислави. Концерте и музичка дешавања посјећује често, као и хорска која јој буде успомене на средњошколске дане, када је пјевала у приједорској "Вили". Често одлази у азил за псе који пружа могућност посјетиоцима да проведу вријеме са псима и да их прошетају. У Приједор долази током празника и годишњег одмора, мада би вољела да може и много чешће, јер јој недостају породица, кућа и један разигран пас, самојед Султан.

"Снажно сам везана за родитеље, као и сестре које су доста старије од мене, па сам одрастала под њиховим будним оком. Рођена сам у јеку рата, кад је старија сестра имала 15, а млађа 12 година. Мислим да је тата очекивао сина, али дођох ја. Одрастање и дјетињство били су безбрижни, никакво изобиље, златна средина, уз јако много разговора, без икаквих репресивних метода и уз рано развијање радних навика", сјећа се Јелена.

Јеленини родитељи су пензионери, једна сестра је дипломирани васпитач, а друга инжењер грађевинарства, живи и ради у Шведској 20 година и, као и њени родитељи, такође има три кћерке. Сестре су родитељима и финансијски помагале да школују Јелену, која сада има своја примања и у могућности је да помаже родитељима у кућном буџету.