ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 03/06/2020

ЗАШТО СРПСКИ ПОЛИТИЧАРИ БРАНЕ ГРАД ИЗ КОЈЕГ СУ СРБИ ОТЈЕРАНИ?

 

Република Српска и српска политика у БиХ немају никакав разлог да учествују у било каквим параполитичким и медијским фарсама којима је циљ да моноетнички град који се давно одрекао било какве југословенске и антифашистичке баштине прикаже као бастион демократије и међунационалног окупљања

 

Пише: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 3. ЈУНА /СРНА/ - Српски посланици у парламенту БиХ и српска политика уопште, заокупљени полемиком о "блајбуршкој резолуцији", нису дали ваљан одговор сарајевским Србима нити јавности на питање: зашто бране антифашистичко лице града Сарајева, у којем више нема Срба?

Чему стављање потписа на било који документ о дешавањима у Другом свјетском рату или посљедњем из деведесетих година када је то потпис у име протјераних и избјеглих 150.000 некадашњих становника тог града?

Чиме је то политика из федералног Сарајева задужила Србе и српску политику да јој својим потписима спасавају антифашистички или било који други образ, и то још на своју штету, као што је учињено у случају "блајбуршке резолуције"?

Сарајевски Срби су већ 28 година за власти федералног Сарајева - агресори. И то за све бошњачке политичке странке и јавност. Они су проказани због свог политичког и националног става, сатанизовани и, на крају, натјерани да оду. Срба је данас у граду мање од три одсто.

Да ли је враћена национализована српска имовина у Сарајеву - она на којој су изграђена сва велика градска насеља од Отоке, Алипашиног поља, до Добриње? Није.

Да ли су Срби конститутивни у федералном Сарајеву - што им Устав омогућава, да ли су пропорционално заступљени у политичким и другом тијелима? Нису, као ни у остатку Федерације БиХ.

Недавно је Влада Кантона Сарајево формирана тек након фарсе у којој се одборник хрватске националности у паузи засједања Градског вијећа "обукао" у Србина.

Да ли се блајбуршке мисе одржавају у сарајевским црквама сваке године и да ли их држи надбискуп врхбосански Винко Пуљић? Да.

Када говоримо о Сарајеву и усташкој Независној Држави Хрватској /НДХ/, највећи скандал догодио се 1997. године, када су пренесене кости ратног хушкача и злочинца, такође надбискупа, Ивана Шарића из Мадрида /гдје се склонио код фашистичког вође Франсиска Франка/ и сахрањене у крипти Цркве Светог Јосипа на Маријин двору.

Враћање костију овог заклетог усташе, те поклоника и заштитника Францетићеве "Црне легије" није изазвало реакцију "атифашистичког Сарајева". Бошњаке и њихову политику није било брига, Хрвати имају свој поглед на НДХ, а Срба и Јевреја, који имају све разлоге да мрзе Шарића - у граду више готово да и није било.

Да ли у федералном Сарајеву 28 година након сукоба из деведесетих година прошлог вијека постоји иједно мјесто на коме се може обиљежити погибија Срба - од случаја Добровољачке, Казана, до небројених приватних затвора и појединачних егзекуција којима се били изложени? Не може.

Штавише, специјалци и добро обучени пси морали су да чувају групице Срба које су једно вријеме долазиле да спусте пар цвјетова у некадашњој Добровољачкој улици.

Дакле, за Србе у федералном Сарајеву нема ни посмртне равноправности, као што нема ни политичке, имовинске или историјске.

Да ли српски представници у заједничким органима који потписују резолуције попут "блајбуршке" све ово знају? Ако знају, а и поред тога се упуштају у било какве компромисе и политичке игрице са бошњачким сарајевском политиком, онда раде на затирању било каквог сјећања на сарајевске Србе и њихову баштину.

Није нормално, ни политички, ни људски, кукати због једне у низу "блајбуршких миса" у федералном Сарајеву, а прећутати да је над Србима, као и Јеврејима и Ромима, почињен геноцид у усташкој НДХ.

Потпуно је невјероватна потреба било које српске структуре, са било којим партијским или идеолошким знаком, да умива лице града који не признаје тај исти српски народ и назива га агресором, оптужује за "фашистичке злочине" из рата деведесетих и фалсификује његово политичко присуство глумећи мултиетничност.

Уколико српска политика, у свим политичким сегментима, не уважи ове очигледне чињенице, биће и даље потписа на разне документе политичког Сарајева, мимикријског карактера, и живјећемо парадокс по којем српски политичари бране град из којег су њихови сународници два пута отјерани - 1941. и 1995. године.

Република Српска и српска политика у БиХ немају никакав разлог да учествују у било каквим параполитичким и медијским фарсама којима је циљ да моноетнички град који се давно одрекао било какве југословенске и антифашистичке баштине прикаже као бастион демократије и међунационалног окупљања.

Сви који потпишу било какав документ о дешавањима у 20. вијеку у Сарајеву и БиХ у којем не пише ноторна историјска истина да је у НДХ почињен геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима због њиховог родног, националог и вјерског одређења, доприносе прању биографије усташе Ивана Шарића или исламисте Алије Изетбеговића.

Ко хоће српски потпис у Сарајеву или било који сличан документ тај прво мора да нађе /живе и праве/ Србе, призна их као аутентичне становнике града и прихвати њихово присуство у постдејтонском Сарајеву.

Јер, данас су гробља на Барама и у Влакову једина мјеста у федералном Сарајеву за које тамошње институције не морају да измишљају присуство Срба. Нити да се замарају тражећи њихове потписе.