ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 06/08/2020

ДЕСИНИ СТАРАЧКИ ДАНИ БЕЗ СИНОВА

 

Највише општинско признање стиже у руке старице чија су тројица синова учествовали у стварању Републике Српске, а двојица трагично настрадала у борбеним окршајима

 

Пише: Тамара СТОЈАНОВИЋ

ПРЊАВОР, 6. АВГУСТА /СРНА/ - Седамдесетдеветогодишња Деса Ђурић из Кокора, одлуком Скупштине општине Прњавор, на Преображење, крсну славу општине, добиће Повељу заслужног грађанина са златним грбом општине.

Највише општинско признање стиже у руке старице чија су тројица синова учествовали у стварању Републике Српске, а двојица трагично настрадала у борбеним окршајима.

Након што је прије 40 година остала без супруга Милована, Деса је као самохрана мајка, подигла и одшколовала кћерку Миру и синове Перу, Небојшу и Ненада. У исто вријеме, како каже, са својих десет прстију подизала је и породични дом, радила све послове, па чак и копала темеље за кућу.

Избијањем ратних сукоба у некадашњој БиХ сустизала ју је трагедија за трагедијом. Прво је на дервентском ратишту изгубила Перу, најстаријег од тројице синова. Вијест о његовом рањавању стигла је 29. августа 1992. године, а од задобијених рана исти дан подлегао је у болници у Бањалуци. Перо је указом предсједника Републике Српске 2017. године постхумно одликован Медаљом заслуга за народ.

Након братове погибије на ратиште одлази и најмлађи, тада двадесетогодишњи Ненад.

"Најгоре ми је било када је отишао Ненад. Молила сам га да не иде, био је млад, неискусан. Није прошло ни годину дана како је био на ратишту нестао је на Озрену. Тек сам га лани сахранила", са сузама у очима прича Деса.

Пуних 25 година чекала је Деса вијести о несталом сину, прошле године на идентификацији посмртних остатака у Бањалуци преопознала је синовљев сат и плави џемпер који му је исплела.

"Овим рукама је мајка плела џемпер свом Неши да се у рову не прехлади. Ни слутила нисам да ћу га једном помоћу њега препознати. Хвала Богу да сам дочекала да и мој Ненад буде сахрањен поред браће, да почива у миру", каже Деса.

И трећи син Небојша био је учесник протеклог рата, а након Перине погибије и Ненадовог нестанка помагао је мајци да преброди тешке животне тренутке.

"Док је Небојша био жив успјели смо прекрити кућу, а из Борачке организације су нам дали 8.000 КМ помоћи да купимо потребну столарију и материјал", са сјетом присјећа се ова старица.

Небојшино срце стало је изненада у априлу 2011. године, било је преслабо да преброди све животне ударце.

На питање како је успјела да издржи губитак три сина ова мајка херој кратко је одговорила – живјети се мора даље.

"Радим помало, то ме држи, борим се. Имам успомене, сваки дан гледам њихове слике. Губитак је тешко преживјети, често је потребна и помоћ доктора", прича Деса.

Данас живи са унуком Виданком и њеном породицом, о мајци брине и најстарија кћерка Мира, која живи у Аустрији, а при руци се када треба нађу и остали унуци и праунуци.

Општинска борачка организација покренула је иницијативу да Ђурићева буде одликована и Орденом предсједника Републике Српске.