ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 03/02/2021

ЈАСЕНОВАЦ - УЗНЕМИРУЈУЋЕ СВЈЕДОЧАНСТВО О ПАКЛУ НА ЗЕМЉИ

 

Сцене у којима се мала Дара Илић бави голим опстанком у логору и не стиди никаквих понижења само да би сачувала живот брата наглашавају се као најбољи и најпотреснији дијелови филма "Крв је моје свјетло и моја тама блажену ноћ су мени ископали са сретним видом из очињих јама" "Јама", Иван Горан Ковачић

 


Приредио: Ненад ТАДИЋ


БИЈЕЉИНА, 3. ФЕБРУАРА /СРНА/ - У општем медијском рату Срба и Хрвата због филма "Дара из Јасеновца", који у региону готово нико још није успио ни да види, у други план су стављени осврти оних који су заиста погледали ово остварење и дали о њему суд наводећи и врлине и замјерке.

Више сајтова /искључиво страних/, од специјализованих филмских до портала који се баве разним областима друштвеног живота имају, углавном, позитивне утиске о првом остварењу које говори о логору који је Независна Држава Хрватска /НДХ/ отворила за Србе /рачунајући и дјецу/, Јевреје и Роме.

Наглашава се хумана порука филма који указује на расизам и шовинизам и слави борбу људског духа /оваплоћеног кроз доживљај дјевојчице Даре/ против ужасне мржње и убилачког нагона усташа.

У великом броју до сада доступних рецензија као врлине филма наведене су сјајна фотографија за коју је заслужан Милош Кодемо и одлична глума мале Биљане Чекић, као Даре, те остале дјеце и других глумаца у овом остварењу.

Сцене у којима се мала Дара бави голим опстанком у логору и не стиди никаквих понижења само да би сачувала живот брата наглашавају се као најбољи и најпотреснији дијелови филма.

Такође, немали број портала не пропушта прилику да нагласи чињеницу да је филм значајан и оригиналан по томе што открива истину о концлогору Јасеновац, о коме се у свијету мало зна и указује на чињеницу да је НДХ имала логоре за дјецу - што је ужасавајући податак о коме се, такође, до сада готово ништа није знало ван уских историчарских кругова.

Као недостатак филма један број критика наводи ужасавајуће сцене насиља којима филм обилује - односно сцене у којима усташе врше многобројна смакнућа и злочине над затвореницима - од "игре са столицама", преко убијања ножевима, маљевима, тровања дјеце...

При томе, нико не доводи у питање чињеницу да се све то заиста догодило, али те сцене су веома узнемириле неке од критичара овог филма.

Гидеон Грајф, највећи стручњак за Холокауст, наводи да су усташе у Јасеновцу убијале људе на 57 разних начина.

Чињенице да су водеће усташе у логору лично вршиле ликвидације затвореника и да су организовале чак и такмичења у томе за неке критичаре представљају претешке сцене и хтјели би да их је мање.

Тај аргумент је једини филмски аргумент који се може убројити у легитимне, добре или лоше, утиске филма.

Постоје и аргументи који немају никакве везе са квалитетом филма или анализом његове филмске структуре, а у томе предњачи критика Џеја Вајсберга у "Варајетију" у којој се он бави контекстом у коме је, према његовом мишљењу, филм снимљен и обрачунава са српском политиком на рачун остварења које прича причу о преживљавању у нацистичком паклу.

Трагом овакве "рецензије" филма кренуло је још неколико сајтова, који само прерађују Вајсбергове тезе. Све скупа то личи на једну врсту антипропаганде филма за рачун треће стране.

Суштински, пар дана прије премијере филма у САД /5. фебруара/, када ће своју ријеч почети да дају и они чији је суд најважнији - гледаоци, "Дара из Јасеновца" има врло добре оцјене, које претјерано не нарушавају ни примједбе о великој количини приказаног насиља.

То што је Вајсбегов политички акт умотан у филмску критику код неких медија /нарочито у Хрватској/ постао мјера да филм унапријед буде "осуђен" као "српска пропаганда", нема много везе са реалношћу и досадашњом перцепцијом филма на порталима и у листовима који су дали своје осврте о овом остварењу.

Оно што се већ сада може рећи јесте да "Дара из Јасеновца" неће бити добро прихваћена, прије свега, у Хрватској, у којој је овај филм одавно проглашен за "великосрпски пројекат", који треба урушити на све начине.

Очито је да је тема НДХ и Јасеновца и даље табу тема за хрватску јавност, која још у неким сегментима кокетира са усташким сентиментом /једина европска земља у којој је још дозвољена употреба поздрава који су осмислили хрватски фашисти усташе - "За дом спремни!"/.

Чињеница да филм показује и директну уплетеност неких кругова хрватске Католичке цркве у злочине или њену равнодушност /за шта постоје бројни историјски докази/ већ сада изазива забринутост у хрватском друштву и међу клером.

Уосталом, и Вајсберг у свом ламенту над чињеницом да је овај филм уопште снимљен дијели забринутост тих хрватских кругова /гле чуда!/ и замјера аутору филма Предрагу Антонијевићу и сценаристи Наташи Дракулић да су направили "антикатолички" филм?!

Али, то су већ лобистичка посла у којима је унајмљивање познатог имена да одради ствар за наручиоца уобичајена појава /трансакција/.

Остаје највећа непознаница, која је најважнија за гледаоце у Србији и Републици Српској, али и за све у региону који желе да науче нешто о историји сусједа, али и својој ван званичних наратива који се не "спуштају" испод деведесетих година прошлог вијека, као да је историја почела тек тада.

Наиме, "Дара из Јасеовца" треба да нађе своје мјесто у колективној свијести, прије свега, Срба, као пандан "Маршу на Дрину" Жике Митровића. Ако у томе, колико-толико, успије, онда ће сав уложени труд бити награђен, а бољег "Оскара" од тога није могуће замислити.

До тада, филму предстоји дуги пут кроз биоскопске дворане у свијету и код нас, те многобројне препреке /не увијек филмске природе/ које, с друге стране, могу и да ојачају његову снагу и допринесу исправном схватању суштинских разлога због којих је "Дара из Јасеновца" /коначно/ снимљена.