БЕЋИРОВИЋ ГЛОРИФИКУЈЕ, ПА НЕГИРА ДРЖАВНОСТ И СУВЕРЕНИТЕТ

Препуштајући суверенитет странцима, односно крњем ОХР-у јер нема именованог високог представника, те страним судијама који раде у крњем Уставном суду у којем нама судија из Републике Српске, бошњачки представници, по тој логици, немају право да говоре о државности и сувреренитету БиХ јер су изгубили уставну моћ коју су им повјерили бирачи на изборима

Пише: Милорад ГУТАЉ ЗВОРНИК, 3. МАРТА /СРНА/ - Члан Предсједништва БиХ Денис Бећировић је толико оптерећен државношћу и сувереношћу БиХ, па у жељи да БиХ прикаже и као државу и као суверену, негира сам себе. Таква особина је својствена нарцисима који се поистовјећују са оним што немају, а мисле да имају, па у потрази за самим собом траже начина да привлачећи на себе пажњу добију оно што немају, да би у стварности са којом се непрекидно убјеђују, сматрали да то имају. Тако и Бећировић, говорећи на обиљежавању 1. марта, кога слави само дио Федерације БиХ са бошњачком већином, каже да је "држава БиХ пуноправна чланица Уједињених нација и да, као таква, поред државног територија и стално настањеног становништва, има и суверенитет". Ова Бећировића изјава има донекле смисла, али нема никакву трајну вриједност у његовом размишљању, јер је у сљедећем говору он сам, ничим изазван, оповргао своје властито мишљење о суверенитету и државности БиХ. Бећировић заправо тврди: "Два кључна осигурача који гарантују мир у БиХ, на основу Дејтонског споразума, су институција високог представника и Уставни суд", јадикујући даље да су ове институције "од јула 2023. године брутално нападнуте од органа Републике Српске". Шта рећи о човјеку који у једној реченици велича суверенитет и државност "своје" земље, а већ у сљедећем обраћању тај суверенитет и државност предаје странцима, јавно и без кајања. У држави која имало држи до свог суверенитета оваква изјава водила би неопозивој оставци или би била изложена опозиционим критикама под којима не би морално могла опстати. Оваква "распродаја" суверенитета, коју подстиче Бећировић и који је тренутно први у Бошњака, опстаје без критике јер већина Бошњака и даље сматра да су сметња за суверенитет "њихове бх" Срби и Хрвати, па су суверенитет препустили крњем ОХР-у и тројици страних судија у крњем Уставном суду БиХ. И Предсједништво БиХ ради у крњем саставу јер Жељко Комшић не предстваља Хрвате у чије име је изабран на ову функцији. Препуштајући суверенитет странцима, односно крњем ОХР-у јер нема именованог високог представника, те страним судијама који раде у крњем Уставном суду у којем нама судија из Републике Српске, бошњачки представници, по тој логици, немају право да говоре о државности и сувреренитету БиХ јер су изгубили уставну моћ коју су им повјерили бирачи на изборима. И што је најгоре, у свој тој причи о држави и суверенитету, бошњачки представници нису више легитимни преговарачи са Србима и Хрватима о унутрашњим бх питањима јер су само истурена страна крњих страних органа, па и амбасадорократије која преузима власт у име Бошњака, којима је још остало да мисле да се нешто питају у "властитој" земљи. Бећировић, у својим јадиковкама и контрастима и истовременом негирању и дизању у небеса државност и суверенитет земље, помиње њено становништво, али, нажалост, прикрива струкуру становништва које је носилац суверенитета БиХ, а то су Срби, Хрвати и Бошњаци, односно Република Српска и Федерација БиХ које су Уставом стварни носиоци суверенитета, док је БиХ само пуки оквир за заједничке органе у које се бирају представници из Републике Српске и Федерације БиХ. И док се Бећировић разапиње између стварног суверенитета БиХ и препуштањем тог суверенитета легалним и нелегалним странцима, поставља се питање моралног односа тих странаца, у првом реду нелегалног Кристијана Шмита и страних судија који столују у овој правосудној установи више од 30 година. Ако један народ, у овом случају Република Српска, а вјероватно и Храви из Федерације БиХ, не прихвата нелегалног Шмита, као и стране судије у Уставном суду, онда се и они сами требају запитати како им властити морал дозвољава да "службују" и даље на територији земље која их не жели. И док Бећировић не схвати да суверенитет и државност БиХ не могу наметати странци, легални или нелегални, то више није битно, дотле ће његова политика "подилажења" страном фактору довести до очекиваног резултата – мирног разлаза.