ПРИРЕЂЕН ПРОГРАМ ПОСВЕЋЕН АЛЕКСИ ШАНТИЋУ "И ЈЕЦА ЗВОНО БОНО"

ТРЕБИЊЕ, 1. НОВЕМБРА /СРНА/ - У Музеју Херцеговине вечерас је, у оквиру манифестације "Дучићеве вечери поезије", приређен програм посвећен вијеку од смрти пјесника Алексе Шантића "И јеца звоно боно", на коме је било ријечи о великану српске поезије, али и о односу Шантића и Јована Дучића.

Пјесник Ђорђо Сладоје рекао је новинарима прије програма да је познато да су они били носиоци чувеног културног круга у Мостару, који је од те махале направио културни центар раван Новом Саду и Београду, а онда су се разишли, Дучић је отишао у свијет, а Алекса остао овдје. "Дучић је примјер човјека који је показао како се његује и прави сопствена биографија и како се остварује један животни пројекат и стваралачки - он је за живота објавио сабрана дјела, кроз све што је требало да уради он је плански урадио и отишао у свијет, а Алекса је остао у свом родном граду за који је био опсесивно везан и он је био примјер пјесника како се остаје овдје и са својим народом и како се притом његују највише моралне вриједности", истакао је Сладоје. Он је додао да је Шантић до краја остао у Мостару и дуго се говорило да је он само мостарски пјесник, мада је увелико превазишао те оквире, напоменувши да је Шантић завршио у великој самоћи и резигнацији. "Привиђали су му се некакви црни коњаници, али је спровод био такав какав Мостар не памти, а ја бих додао да је и Дучићев коначан повратак у Требиње био тако величанствен какав Херцеговина не памти", рекао је Сладоје. Осим Сладоја, о Шантићу су вечерас говорили и профeсор Ранко Поповић и Здравко Миовчић, добитник Шантићеве награде, док је Шантићеве стихове говорила глумица београдског Народног позоришта Биљана Ђуровић.