ДУГИН: ИСЛАМСКИ СВИЈЕТ НА ПРАГУ УЈЕДИЊЕЊА

МОСКВА, 13. НОВЕМБРА /СРНА/ - Исламска цивилизација могла би бити пуноправни субјект полицентричног свијета уколико би се само ујединила, навео је руски филозоф Александар Дугин у својој ауторској колумни за РИА Новости.

Oн је подсјетио да је у понедјељак, 11. новембра, за јавност неочекивано сазван хитан арапско-исламски самит у Ријаду посвећен проблему палестинских територија, те да вриједи обратити пажњу на истовремено учешће два заклета непријатеља – сиријског предсједника Башара ел Асада и турског лидера Реџепа Тајипа Ердогана, чији је сусрет донедавно био незамислив и немогућ. Осим тога, наставља Дугин, престолонасљедник Саудијске Арабије Мухамед бин Салман у свом уводном обраћању говорио је не само о палестинским територијама, већ и о потреби подршке Ирану и Хезболаху, што је такође сензација, узевши у обзир да су Саудијска Арабија и Иран доскоро сматрани непријатељима. Дугин је нагласио да исто важи и за либански Хезболах. "На крају је Салман у свом говору директно рекао да је сада у питању не само постојање Палестине, већ и судбина џамије Ал Акса, другог најсветијег мјеста у исламу послије Меке", навео је Дугин. Он је подсјетио да је операција Хамаса у Израелу 7. октобра прошле године названа "Потоп Ал Аксе" и била је оправдавана пријетњом која се надвија над том исламском светињом. "Вође Хамаса су очекивале да ће хитан арапско-исламски самит бити сазван много раније – рецимо одмах по почетку израелске копнене операције у Гази. Од Газе и руководства Хамаса, али и Хезболаха, није остао готово нико и ништа, а самит је одржан тек сада", наставља руски филозоф. Одговарајући на питање зашто се све то дешава сада, Дугин је навео да је то, очигледно, због изабраног предсједника САД Доналда Трампа, који је присталица "десног ционизма" и активно подржава израелског премијера Бењамина Нетанјахуа, а током првог мандата на функцији предсједника признао је Јерусалим за главни град Израела. "Трамп, највероватније, намјерава да подржи и такве радикалисте као што су министри владе Нетанјахуа – Безалел Смотрич, Бен Гвир и њихов духовни вођа, рабин Дов Лиор", истиче Дугин. Он је подсјетио да сви наведени званичници отворено изјављују како би Израел требало што прије да дигне у ваздух џамију Ал Акса, истријеби Палестинце, па чак преузме Сирију заједно са Дамаском и изгради "Велики Израел од мора до мора". "Окуражен избором Трампа, Безалел Смотрич је недвосмислено изјавио да је сада потребно приступити уништавању Палестинаца и на Западној обали – и, наравно, разнијети Ал Аксу", наводи Дугин. Руски филозоф истиче да колико год се лидер Палестинаца на Западној обали и упорни политички противник Хамаса Махмуд Абас трудио да задржи умјерену позицију, чак и док је посматрао оно што Дугин назива геноцидом над палестинским народом у Гази, ни он није био поштеђен "гвоздене одлучности циониста за коначним рјешавањем палестинског проблема. "Трамп је убрзао ове процесе. Сада су присталице умјерене позиције у односима са Западом потпуно лишене аргумената: Израел је одлучан да уништи или депортује палестинско становништво, сруши џамију Ал Акса и започне изградњу Трећег храма. Према ционистима, ово утире пут за долазак јеврејског Мошиаха", наводи Дугин. Према његовим ријечима, сви наведени фактори натјерали су лидере исламског свијета да превазиђу интерне размирице и окупе се у Ријаду. "Ердоган је позвао на бојкот Израела. Мухамед бин Салман је тражио признање Палестине и консолидацију свих исламских земаља у циљу одбијања ционистичке агресије на Палестину, Либан и Иран. Истовремено, Израел напада и Сирију, тако да су Асадово присуство и оштар антизападни говор понијели одређени симболички значај", сматра Дугин. Дугин наводи да исламски чинилац полицентричног свијета коначно, са огромним закашњењем, почиње да добија видљиви израз, те да би можда и сами исламски лидери радије и даље избјегавали консолидацију и ишли на компромис са Западом, али да све већ постаје опасно за њих, преноси "РТ Балкан". "Муслиманско становништво у сопственим земљама, увиђајући пасивност својих вођа, посматрајући из минута у минут масовно истребљење Палестинаца и са ужасом очекујући уништење њихове верске светиње, не намјерава да то још дуго трпи. Можда ће, из историјске перспективе, овај хитни арапско-исламски самит постати најважнија прекретница у интеграцији исламског свијета", истиче Дугин. Дугин пише да би Запад могао да се уклопи у слику полицентричног свијета, уколико би пристао на статус једне од провинција човјечанства, и то на сасвим достојним основама, али да никада неће бити једини и највиши ауторитет у доношењу свјетских одлука и утврђивању универзалних правила и норми. Према његовим ријечима, ниједна исламска држава одвојено данас није способна да сама игра улогу тежишта исламске цивилизације и њеног интегрисања у неку цјелину. "Саудијска Арабија, Турска, Иран, Индонезија, `нуклеарни` Пакистан и Египат су потпуно независни, али нико од њих не може преузети мисију уједињења свих осталих. Дакле, за консолидацију исламског свијета потребан је неки потпуно нови пројекат", оцијенио је Дугин. Дугин пише да се већ дуго поставља питање каква идеологија или који лидерски узор би се могао узети као основа исламске интеграције. Он је подсјетио да су исламски научници и мислиоци још у првој фази борбе против колонијалног Запада почели да предлажу различите верзије таквог уједињења и да су исламски теоретичари позвали вјернике да напусте националне обичаје и уједине се само по основи шеријата. Дугин наглашава да су најчешће у том случају за основу и идеал узимана прва два калифата – Арапски, који је Мухамед створио у границама Арапског полуострва, и Омејадски, са центром у Дамаску, формиран 661. године под влашћу Муaвија. "Узор Првог калифата најјасније је представљен у вехабизму. Овдје се одбацују све правне школе ислама, које су се развиле много касније, као и сви локални обичаји, штавише, одбацује се цјелокупна традиција тумачења Курана и Сунета. Оно што добијамо је потпуно поједностављена верзија, сведена на ритуалну праксу и дословно разумијевање текстова. Ово више није религија, већ нека врста идеологије. Истовремено, због своје једноставности, лако је доступна свима", истиче Дугин. Дугин даље наводи да је вехабијски пројекат, као језгро фундаменталистичког покрета, својевремено активно подржавала Ценреална обавјештајна агенција ЦИА и САД генерално, како би се супротставиле просовјетским тенденцијама у исламском свијету, уз напомену да том правцу гравитирају Ал каида и друге терористичке структуре. Осим тога, Дугин наводи да је свим исламским друштвима предложено јединство засновано на вехабизму, уз позиве на рат против невјерника, и појашњава да је улога "невјерника" првенствено додијељена геополитичким противницима САД. "Деведесетих година двадесетог вијека, потреба за вехабизмом на Западу је опала, а терористичке вјерске и политичке структуре које су остале неактивне почеле су да нападају своје господаре. Као резултат тога, сам Запад је морао да се бори против Ал каиде. Генерално, привлачност вехабизма међу муслиманима нагло је пала, а пројекат повратка у Први калифат је пропао", наставља Дугин. Руски мислилац подсјећа да је још један покрет у исламу прилично близак вехабизму селефизам. "Присталице антиколонијалне борбе у исламском свијету окренуле су се селефизму још раније него вехабизму, стављајући у први план идеју јединствене свјетске исламске државе. И овдје су локалне традиције оштро одбачене, али у погледу правних школа, па чак и неких верзија индивидуалног ислама, суфизма - који вехабије категорички негирају - став је био много мекши. Тако је селефистички покрет `Муслиманска браћа` заснован на египатском суфијском реду и идејама чувеног суфија Абу Хамида Мухамеда ибн Мухамеда ел Газалија", наводи Дугин. Руски филозоф напомиње да већина терористичких група исламског фундаментализма потиче из селефијских ставова, те да су селефије покушале да играју водећу улогу у "Арапском прољећу", али су само допринијеле грађанским ратовима и немирима у Тунису, Либији, Египту, Ираку и Сирији. Као резултат тога, навео је Дугин, они не само да су се међусобно посвађали, већ су се и дискредитовали у очима већине муслимана. "У једној фази свог политичког дјеловања, Ердоган је идеју Четвртог калифата ставио у центар своје политике. Овај пројекат је комбиновао исламизам /селефијског типа/ и турски национализам, иако се секуларни кемализам укоријењен у Турској уопште не уклапа у овај систем. Ипак, Ердоган је озбиљно размишљао о моделу Османског калифата, посебно прије /покушаја/ државног удара 2016. године", истиче Дугин. Он сматра да је идеја о обнављању Отоманског калифата кореспондирала стратешким интересима Турске у источном Средоземљу и да је могла да "легализује" њене претензије да контролише сјеверне територије Ирака и Сирије, а такође да привуче на своју страну бројне арапске државе, прије свега оне које су, на овај или онај начин, повезане са селефизмом и "Муслиманском браћом". "Међутим, и ова стратегија је пропала, прије свега због одбијања турске доминације међу арапским државама, које ни на који начин нису прижељкивале повратак Турака на главне позиције у региону", пише Дугин. Он је подсјетио да је послије исламске револуције у Ирану 1979. године, њен вођа ајатолах Хомеини је прогласио нову еру – борбу народа, прије свега исламских, против хегемоније атеистичког, материјалистичког Запада. Дугин даље подсјећа да је Хомеини био "убијеђени шиит" и да су га подржавали шиити у другим земљама, те да је вјеровао да је његов позив упућен свим муслиманима, које је позвао да се побуне против секуларне постколонијалне безбожне власти и успоставе систем исламске власти. "Штавише, обратио се и немуслиманима, позивајући их на устанак против великог шејтана – западне цивилизације", истиче Дугин. Дугин наглашава да иако су Хомеинијеве идеје победиле у Ирану и добиле широку подршку у шиитском свету, сунити су на њих гледали са неповерењем и у очима Арапа овде се радило о персијском пројекту, као што је то било у случају турско-османског, тако ни та верзија уједињења муслимана није прихваћена. "Чак и овако кратак преглед идеја панисламског уједињења одмах указује на оно што је изостављено – трећи Абасидски калифат. Овај модел ниједан исламски покрет до сада није узео за основу. Овај пропуст је утолико чуднији јер управо у Абасидском калифату сведочимо најславније и најскладније вријеме исламског процвата. Абасиди су помирили су Персијанце и Арапе, Централну Азију и Сјеверну Африку, Месопотамију и Анадолију, суните и шиите. Током овог периода формирале су се све правне школе тумачења ислама. Умјетност, науке, филозофија и технологија су цвјетале. У њему су створена основна мистична учења суфизма и духовног шиизма", напомиње Дугин. Он наставља подсјећањем да је Багдадски или Абасидски калифат био апсолутни врхунац исламске историје, врхунац њеног успона, те да је и ту јединство свих муслимана обезбијеђено не упрошћавањем религије, већ њеним усложњавањем, темељитим и рафинираним филозофским тумачењем, а да је религија, отворена за све, "позвала к себи, прије свега, највише умове, уроњене у бескрајна значења Курана, Сунета и оригиналних дијела исламских филозофа, мистика и учитеља". Дугин оцјењује да се арапски принцип се складно преклапао са персијским, а свој удео дали су и други народи, укључујући Турке, Курде и Бербере. "И ево најважнијег: гледајући хитан арапско-исламски самит у Ријаду, пада ми на памет Абасидски калифат. Овдје су биле окупљене све главне земље и правци ислама. Исламска цивилизација може бити пуноправни субјект полицентричног света уколико би се само ујединила. Штавише, веома је важно на којој идеолошкој основи овога пута. Недостајући узор Багдадског калифата сам по себи сугерише одговор, а окретање моделу Багдадског калифата такође би могло бити решење за ирачки проблем. Ово је, наравно, детаљ у поређењу са укупним пројектом исламског уједињења, али је веома важан", закључује Дугин. Он сматра да је Ирак, у свом садашњем стању, осуђен на колапс и да не постоји идеја или идеологија која би, чак ни приближно, могла да држи заједно три чиниоца модерног Ирака – Арапе шиите, који су већина, Арапе суните и Курде. "Под Садамом Хусеином, Ирак је опстајао на рачун од баатизма и доминације секуларних сунитских Арапа. Ово је заувијек нестало. Рјешење нису ни шиитски ни селефијски пројекти, који су испробани у покушају изградње исламске државе на територији Ирака, а не ради се чак ни о америчкој окупацији. Ако Американци оду, грађански сукоб је и даље неизбјежан", упозорава Дугин. Своју исцрпну анализу Дугин закључује визијом једног од идеалних сценарија и наводи да сада треба замислити да је исламски свијет почео озбиљно да разматра пројекат "Абасидски калифат 2.0". "Логично је да се вратимо у Месопотамију, односно Ирак као њену симболичну пријестоницу. То значи да Ирак аутоматски постаје свети центар, балансирајући између Арабије, Ирана, Турске, Магреба, Блиског истока и јужне Азије. Питање `сунити или шиити` је уклоњено. Селефизам и вехабизам као општа идеја су одбачени, али могу постојати као правци који више не претендују на ексклузивност. Остварује се сан шиита да буду у заједно са остатком исламског свијета, и Курда, који више неће бити одсјечени постколонијалним границама. Турци такође спроводе сопствене планове интеграције како би проширили свој утицај изван националне државе. Поново је успостављена равнотежа између Иранаца и Арапа. Ово ће бити тренутак правог препорода ислама као сувереног субјекта полицентричног свијета и Ирак ће се из подијељене земље трансформисати у територију новог просперитета", закључује Дугин у описивању поменуте визије. Руски мислилац истакао је да би оно што се догодило у Ријаду 11. новембра могло да буде прекретница у историји. "Да, ово уједињење се дешава пред смртним изазовом ционистичког Израела и Колективног запада. Али често се дешава овако: када постоји заједнички страшни непријатељ који пријети да уништи светилиште, тада се све снаге окупљају, сви историјски преседани и древне легенде се памте, а пророчанства и легенде добијају нови живот, откривајући свој тајни смисао", наводи руски мислилац. Дугин у колумни закључује да је симболично значење онога што се дешава очигледно, али да није могуће знати како ће се овај пут развити однос између духовне логике историје и њеног директног фактичког стања. "Међутим, то нас не спречава да покушавамо да што тачније дешифрујемо знакове времена", додао је руски филозоф.