МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ ПРИСИЛИО ТУРКЕ ДА НАПУСТЕ ГРАДСКЕ ГАРНИЗОНЕ

БИЈЕЉИНА, 3. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Српски кнез Михаило Обреновић /1823-1868/, који је Србију учинио најјачом војном силом Балкана, рођен је 4. септембра 1823. године.

На пријестолу Србије био је од 1839. до 1842. и од 1860. године до смрти 1868. Због буне коју је 1842. године подигао Тома Вучић Перишић морао је да побјегне у Аустрију, послије чега је на пријесто ступио кнез Александар Карађорђевић, син вожда Карађорђа. Боравећи ван земље, помагао је многе српске културне раднике и писце, укључујући Вука Караџића, Ђуру Даничића и Бранка Радичевића. Женидбом са принцезом Јулијом Хуњади стекао је везе са мађарском и аустријском аристократијом. Када се његов отац кнез Милош Обреновић вратио на власт 1858. године, преузео је команду над војском, а убрзо послије очеве смрти 1860. завео је ауторитарну владавину, претворивши скупштину у савјетодавни орган. Установио је 1861. године народну војску од око 50.000 људи и снабдио је модерним наоружањем, чиме је Србија постала војно доминантна на Балкану. Искористио је турско бомбардовање Београда 1862. године да послије дужег преговарања 1867. натјера Турке да повуку гарнизоне из свих српских градова. Рачунајући на рат са Турцима, предузимао је дипломатске иницијативе и склапао савезе с балканским хришћанима - са Црном Гором, Грчком и Бугарским револуционарним одбором, те Румунијом. Такође је настојао да подручје данашње БиХ не падне под аустријску власт. Против Михаила Обреновића склопљена је завјера, а главни организатори и извршиоци били су браћа Радовановић, која су се светила због робије свога брата Љубомира Радовановића. Коста Радовановић, главни извршилац убиства био је имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић био је са њим за вријеме атентата, а трећи од браће био је Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству били су Лазар Марић, бивши предсједник београдског окружног суда и Станоје Рогић, трговац. У сриједу 29. маја 1868. године око 5.00 часова послије подне, кнез Михаило је кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака. Са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза сједиле Томанија Обреновић, његова стрина, Анка Константиновић, његова сестра од стрица, те Катарина, Анкина кћерка са којом је кнез желио да се ожени, односно склопи други брак. У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним одијелима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочију стао Коста. Посљедње ријечи кнеза, које је потврдио и убица на суђењу, биле су: "Дакле, истина је". Кнез их је изговорио на француском језику јер су даме до њега знале француски. Сви завјереници осуђени су на смрт и стријељани на Карабурми.