ДОК ХЕЛЕЗ ГЛУМИ ВРХОВНОГ ВОЂУ, СЕКТОР ОДБРАНЕ СВЕ УЗДРМАНИЈИ

БиХ какву жели политичко Сарајево не може постојати, јер је неће ни Срби ни Хрвати, такву заједницу подржавају само Шмит и бошњачке политичке елите, што није довољно

Пише: Милорад ГУТАЉ ЗВОРНИК, 30. ЈУЛА /СРНА/ - У сектору одбране у БиХ све више шкрипи, а ресорни министар у Савјету министара Зукан Хелез понаша се као "врховни вођа" и слободни стријелац, заобилазећи Предсједништво, Министарство одбране и друге надлежне институције, те час са Ираном, час са Турском, уговара набавку некаквог оружја за Оружане снаге БиХ. Није риједак случај да Хелез самоиницијативно заговара чланство БиХ у НАТО-у, што је противно српским интересима. И Бошњаци Елмедин Конаковић, министар иностраних послова у Савјету министара, Денис Бећировић, бошњачки члан Предсједништва БиХ, као и други бошњачки политичари, више раде илегално, односно ваниституционално, стварајући паралелне органе одлучивања супротно Уставу и одлазећи, без одлука званичних органа, у свијет, гдје неосновано оптужују Републику Српску и њено руководство да минирају напредак БиХ. Радост коју је код бошњачке политичке елите у случају "Вијадукт" изазвала наметнута одлука Кристијана Шмита говори у прилог чињеници да је друштво у БиХ подијељено до те мјере да постепено, али неумољиво клизи ка свом коначном разлазу. БиХ, какву жели политичко Сарајево, не може постојати јер је неће ни Срби ни Хрвати, такву заједницу подржавају само Шмит и бошњачке политичке елите, што није довољно. О БиХ је тешко говорити као о држави јер то према Уставу није. У ствари, она у свом историјском трајању никад није ни била држава иако неки бошњачки интелектуалци и политичари желе да јој дају призвук "хиљадугодишњег трајања". БиХ нема ни капацитет државности јер јој га подједнако не дају ни Срби ни Хрвати, јер ову земљу не доживљавају као државни оквир у којем ће се осјећати равноправно и безбједно. Бошњаци желе само унитарну Босну /и Херцеговину/, коју због своје вјерско-националне структуре не желе да дијеле са Србима и Хрватима. И када би неким случајем и остварили свој циљ, одмах би укинули назив у загради. Дакле, само Босна са доминантном бошњачко-муслиманском влашћу. Срби имају Републику Српску, међународно признат уставноправни ентитет, у оквиру заједнице БиХ. Не државе, него заједнице. Срби желе да врате државне прерогативе које је Република Српска добила Дејтонским мировним споразумом, а које је силом, уцјенама, смјенама и пријетњама Српској и Србима у тридесетогодишњем трајању наметао колективни Запад посредством високих представника, што је за Бошњаке постало непресушан извор радости. Дакле, Срби желе Републику Српску каква је међународно призната у Дејтону 1995, а потврђена исте године у Паризу, док Хрвати у посљедње вријеме све чешће изражавају жељу за враћањем Херцег-Босне као равноправе федералне јединице у оквиру БиХ. Управо, због различитих политичких и других можда осјетљивијих интереса, те избјегавања бошњачког Сарајева да прихвати дејтонски Устав као једино рјешење за сва три народа, БиХ је у пат-позицији у којој је облик владања са домаћим изабраним кадром искључен и, умјесто њега, успостављен колонијални систем у којем бошњачки елементи имају донекле повлаштен приступ индиректног одлучивања на штету Срба и Хвата. Другим ријечима, у БиХ је на сцени друштвено растројство и политичко лудило које, с времена на вријеме подстиче Шмит, потпомогнут неким западним земљама и Бошњацима, наравно. Нажалост, покушаје српског руководства да се веома лоше политичко стање у БиХ превазиђе рационалним унутрашњим договором не прихвата бошњачка политичка елита, која је свој суверенитет одавно предала странцима и умјесто договора, још више компликује стварност. Доказа за ту тврдњу има доста, а најновији је да Удружење пољопривредника Федерације БиХ тражи од нелегалног Шмита да формира министарство пољопривреде на нивоу БиХ!? Федерални пољопривредници су прешли на политички терен овим захтјевом, иза којег, вјероватно, они не стоје, али их, највјероватније, политичко Сарајево злоупотребљава и, наводном бригом за пољопривреду, додатно компликује стање у БиХ. Иако је сектор пољопривреде ријешен у Дејтонском мировном споразуму и у надлежности је ентитета, дакле Републике Српске и Федерације БиХ, политичко Сарајево не мијења свој курс и намеће питања која уопште нису спорна нити би требала да буду предмет расправе јер су ријешена Уставом. Шта би БиХ добила увођењем новог министарства? Добила би још више свађе, нетрпељивости, неспоразуме и блокаде, управо као што се дешава у постојећим, такође, силом и пријетњама наметнутим министарствима.