БУДУЋНОСТ ГЛОБАЛНОГ ФИНАНСИЈСКОГ СИСТЕМА

БАЊАЛУКА, 24. НОВЕМБРА /СРНА/ - Велики број међународних финансијских организација, као што су Међународни монетарни фонд /ММФ/ и Свјетска банка, пролази кроз период институционалних криза.

Свијет из којих су поникле ове организације једноставно више није са нама, а временом постаје све јасније да су реформе једини начин да оне опстану. Из перспективе историје, стање економије често дефинише и политичке околности. Велика економска депресија, која је потресла свијет тридесетих година прошлог вијека, један је од већих фактора који су изазвали избијање Другог свјетског рата. Огромне економске репарације, које су друге европске државе захтијевале од Њемачке након Првог свјетског рата, довеле су читав њемачки народ у стање економске понижености. Ово је посебно било наглашено у јеку Велике депресије, коју је Адолф Хитлер експлоатисао зарад својих политичких циљева. Њемачки фашизам је у себи заправо имао економске карактеристике, јер су Јевреји били представљени у економски ослабљеној Њемачкој, као владајућа класа друштва која је и проузроковала овакво економско стање у држави. Након разарајућег Другог свјетског рата, постало је очигледно да анархичном свијету требају међународне институције, чији би фокус био политички и економски опоравак свијета, као и успостављање институционалних баријера са циљем спречавања сличних криза у будућности. Из тог разрушеног свијета, на инцијативу сила побједница, произашао је нови глобални финансијски систем. Организација као што је ММФ, није намијењена да државе учини богатим, већ да спријечи њихов колапс. Међутим, сама гласачка структура у ММФ-у указује на свијет који не одражава реално стање на терену. На примјер, Кина има 6,4 одсто права гласа, док Јапан има 6,47 одсто иако Кина има четири пута већи бруто домаћи производ /БДП/ од Јапана. Земље у успону сада чине око 60 одсто глобалног БДП-а, али имају тек приближно 40 одсто укупних гласова у ММФ-у. Дакле, закључак је једноставан, глобалне финансијске институције које су настале Бретонвудским споразумом нису више одраз реалног стања глобалне економије, која ће појавом нових криза, захтијевати неки вид реформе. С обзиром на то да Кина није из политичких разлога добила већи удио у гласању у ММФ-у, успоставила је низ алтернативних финансијских институција које требају да буду контратежа западној доминацији унутар Свјетске банке и ММф-а. Азијска инфраструктурна инвестициона банка, Нова развојна банка БРИКС-а, Мултилатерализована иницијатива Чјанг Маја, Кинеска развојна банка и фонд Пута свиле су неке од финансијских институција које требају да омогуће Кини и другим земљама из источне хемисфере избаланисран приступ глобалној економији. Међутим, овакве иницијативе воде ка фрагментацији глобалног финансијског система. Главни аргумент за слободну трговину је политичке природе, јер се наводи да слободна трговина води ка економској интеграцији, што смањује могућност оружаних сукоба. Докле год је постојао глобални хегемон, који би војним путем осигуравао трговинске руте и подобне политичке околности за слободну трговину, она је била могућа. Сада, како је свијет изашао из периода униполарне хегемоније САД, а ушао у период надметања великих сила, економске санкције су постале средство агресивне спољне политике. Иако је дискутабилна учинковитост економских санкција, оне су ипак убрзале фрагментацију глобалног финансијског система. Друштво за свјетске међубанкарске финансијске телекомуникације /СВИФТ/ представља глобалну мрежу за размјену финансијских порука која повезује више од 11.000 финансијских институција и омогућава да се највећи дио свјетске трговине фактурише у америчким доларима. Иако се формално представља као неутралан и аполитичан комуникациони систем, СВИФТ је у више наврата дјеловао у складу са стратешким интересима Вашингтона и његових савезника. Tако је 2012. године, под притиском САД, СВИФТ искључио иранске банке из система — потез који је Tехеран коштао отприлике половине прихода од извоза нафте и око 30 процената укупне трговине. САД су заједно са својим савезницима 26. фебруара 2022. године објавиле да ће искључити одабране руске банке из система СВИФТ-а као дио санкција које су услиједиле након инвазије на Украјину. Као одговор, Русија је исте године покренула сопствени систем за размјену финансијских порука - СПФС. До краја 2023. СПФС је обрађивао трансакције деноминоване у рубљама и повезивао више од 550 банака и организација. Паралелно са тим, Москва је започела сарадњу са Пекингом на повезивању СПДС-а са кинеском алтернативом СВИФТ-у - Системом прекограничних међубанкарских плаћања /ЦИПС/, основаним 2015. године. До маја 2024. ЦИПС је имао више од 1.500 директних и индиректних учесника и спроводио је поравнања у кинеском јуану. Заједно, ови системи представљају промишљене напоре великих сила да изграде финансијску инфраструктуру независну од америчког утицаја. Њихово ширење јасно указује на убрзану геоекономску фрагментацију која обликује савремени међународни финансијски поредак. Tу се појављује додати проблем са којим се суочава савремена глобална економија - појава крипто валута. Успостављање било каквог финансијског система је условљено тиме да државе буду главни актери који пројектују моћ на међународној сцени. Појава блокчејн технологије и крипто валута је омогућила приватним лицима да издају свој новац, чиме је нарушен монетарни суверенитет свјетских економија. За издавање новца је некада била неопходна кредибилна државна институција као што је централна банка, док сада свако са лаптопом и приступом интернету може да произведе своју дигиталну валуту. Ово представља огромни изазов за мандат међународних институција да се очува стабилност глобалне економије. Овакви глобални изазови захтијевају глобална рјешења, која се могу постићи једино усаглашеним приступом свјетских економија, што је мање извјесно да ће се догодити, узимајући у обзир ниво геоекономске фрагментације. Сви индикатори указују на формирање засебних геоекономских блокова, који ће негдје више, а негдје мање, бити испреплетени међусобно. Будућност глобалног финансијског система подсјећа на испрекидану паукову мрежу која се плете изнова, а како долази до нових криза у глобалној економији, поставља се питање да ли је свијет у будућности осуђен на нове оружане сукобе и економске кризе, или ће велике силе реформисати глобални финансијски систем и тако обезбиједити стабилни развој глобалне економије?