ЈУКИО МИШИМА ИЗВРШИО РИТУАЛНО САМОУБИСТВО

БИЈЕЉИНА, 24. НОВЕМБРА /СРНА/ - Чувени јапански и свјетски књижевни класик и глумац Јукио Мишима /1925-1970/ починио је 25. новембра 1970. године јавно ритуално самоубиство – сепуку, у знак протеста због позападњачења Јапана, односно лојалности јапанском царизму.

Сепуку /или харакири/ није се састојао у дословном самоубиству, већ у задавању смртоносних рана, убодом бодежа у лијеву доњу страну трбуха и парањем у десну страну, након чега би помагач одсјекао главу самоубици. Према правилима сепукуа, глава је морала остати да виси на комадићу коже. Сепуку су вршили углавном припадници класе самураја, те племићи, а у ријетким случајевима и њихове жене и дјеца. Премда су се жене најчешће убијале забијањем бодежа или дугачке игле за косу у срце. Мишима је описивао младу јапанску генерацију послије Другог свјетског рата и њене слабе везе са прошлошћу и националном традицијом. Његови мотиви су знатно шири и бројнији него код осталих јапанских романописаца, при чему се служио психоаналитичком методом у објашњењу психичких стања ликова. Мишима је написао романе "Исповијест маске", "Шум таласа", "Златни павиљон", "Послије банкета" и "Морнар који је изневјерио море", те драму "Пет модерних `но` игара". Шездесетих година прошлог вијека људи из свијета литературе нису постављали питање да ли ће Јукио Мишима добити Нобелову награду већ када. Јапанац је у то доба био свјетски познат и, што је још значајније, свјетски прихваћен писац. Нобелова награда на крају је отишла у Јапан, али не код Мишиме већ код његовог колеге Јасунарија Кавабате. Забиљежена је Кавабатина изјава: "Прије него што сам примио Нобелову награду, требало је да је прими Јукио Мишима. Он је један од најразумљивијих јапанских аутора за западни дух. Мишима је далеко супериорнији од мене. Јер он има изванредан талент, и то не само на нивоу Јапанаца, него на свјетском нивоу". Мишима је био писац, пјесник, драматург, глумац, модел, режисер и оснивач парамилитарне организације "Tатенокај". Његова авангардна дјела приказују спој модерне и традиционалне естетике, подстичући културолошке и политичке промјене и бавећи се темама сексуалности и смрти.