НЕОПРАВДАН ОТПОР ФИСКАЛИЗАЦИЈИ ПОЉОПРИВРЕДНИХ ГАЗДИНСТАВА

БАЊАЛУКА, 25. НОВЕМБРА /СРНА/ - Социолог Александар Лозо истакао је да Република Српска обезбјеђује сваке године за пољопривреду милионске износе кроз аграрни буџет, али је упркос томе видљиво противљење оном што би знатно уредило многе процесе, попут фискализације пољопривредних газдинстава.

Он наводи да је фискализација пољопривредних газдинстава тема која је подијелила јавност и уплашила, а потом изазвала експресно и категорично "не" од оних на које би се односила. Када је ова тема у питању, истиче Лозо, поново смо свједоци да ријетко шта у БиХ може доживјети сагласност или исту перцепцији у Републици Српској и Федерацији БиХ /ФБиХ/. "Такав је случај и са фискализацијом. За разлику од нас, ова област ће у ФБиХ бити уређена на исти начин, прихваћена је без отпора", указао је Лозо у колумни под насловом "Једна бразда - двије перцепције". Он наводи да су држава, патриотизам, рад и труд заједнички именитељи када се прича о пољопривредницима и производњи хране, те да ће земље које, ову област, буду уредиле и заштитиле имати бољу и здравију будућност. "У контексту ове приче, треба рећи да је вријеме гледања у небо у ишчекивању шта ће нам оно донијети, дати или уништити, прошло вријеме. Сигурна будућност осмишљена је формализовањем заштите у виду осигурања. А да бисмо га остварили, потребно је мало више да партиципирамо у оним оквирима које уређује сама држава, у овом случају Република Српска", пише Лозо. Срна колумну преноси у цијелости: Наравно, сложен је пут до потпуне уређености поменуте области и на њему долазимо до ситуација када се једна перцепција супротставља самој себи и то у погледу права и обавеза. Овдје настаје један занимљив однос, може се рећи процес за социолошко посматрање. Свједоци смо "ривалства" законских норми, тј. државе и оних на које се те исте регулативе односе, а то су пољопривредници. Да бисмо наставили даље, неопходно је направити јасну прије свега терминолошку, па и практичну разлику између "сељака" и пољопривредника /привредника/. То су двије категорије, сличне, али често неспојиве. И баш та терминологија, која чини суштинску разлику, користи се у зависности од контекста и потребе представљања у датој ситуацији. Држава, као главни регулатор свих процеса, у обавези је да даје подршку, али и да примарно регулише све процесе. Подршку даје. Република Српска обезбјеђује сваке године за пољопривреду милионске износе кроз аграрни буџет. Исто тако, видимо недостатак и противљење оном сегменту који би значајно уредио и увео у институционалне оквире многе процесе који се односе на оне који се баве пољопривредом. Идући истим трагом долазимо до идеје о "фамозној" фискализацији пољопривредних газдинстава, теме која је подијелила, уплашила, а потом изазвала експресно и категоричко "НЕ" од оних на које би се односила. И ту смо дошли до сфере обавеза и друштвеног феномена "држава хоће да отме", који је генерацијски заступљен на овим просторима. И ево нас опет на теми државе и патриотизма; рекло би се да у овој ситуацији ове двије категорије тренутно нису спојиве и поново смо код супротстављених перцепција о правима и обавезама. Када је ова тема у питању, поново смо свједоци да ријетко шта у БиХ може доживјети сагласност или исту перцепцији у Републици Српској и ФБиХ. Такав је случај и са фискализацијом. За разлику од нас, ова област ће у ФБиХ бити уређена на исти начин, прихваћена је без отпора. Поставља се питање, ко је већи патриота или бољи законодавац, у погледу ове двије категорије и два правна система? Оно што је занимљиво, у контексту савремене данашњице и нашег савременог пољопривредника, јесте то што су одређени техничко-технолошки процеси апсолутно прихваћени, док други апсолутно нису. У овом односу се симболично супротстављају фискална каса и нов трактор. Фискална каса је, жаргонски речено, писаћа машина у односу на нов трактор, у погледу савремености и сложености коришћења. Једно је прихваћено, с њим се оре, ради и ствара, једноставно и лако, док је друго неприхватљиво и немогуће за користити, како често можемо чути. У контексту ове приче, треба рећи да је вријеме гледања у небо у ишчекивању шта ће нам оно донијети, дати или уништити, прошло вријеме. Сигурна будућност осмишљена је формализовањем заштите у виду осигурања. А да бисмо га остварили, потребно је мало више да партиципирамо у оним оквирима које уређује сама држава, у овом случају Република Српска. Чини се да нам је потребна већа кохезија између перцепције и партиципације, у скоро свим областима, па и у овој, како бисмо напредовали на путу развоја, а не на њему стајали.