НАВРШИЛЕ СЕ 34 ГОДИНЕ ОД БРУТАЛНОГ И НЕКАЖЊЕНОГ ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА У ГОРЊИМ ГРАХОВЉАНИМА

БЕОГРАД, 29. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Навршиле су се 34 године од ликвидације 18 српских цивила, међу којима шест жена, из села Горњи Граховљани код Пакраца, које су "зенге" разапеле на дрвеће, а њихова тијела до данас нису пронађена, саопштено је из Документационо-информационог центра "Веритас".

Хрватске "зенге" ушле су у рано јутро 29. децембра, 1991. године у Горње Граховљане, опколиле село и сакупиле 18 житеља који су се ту затекли, те их уз псовке и кундачење спровеле до оближње шуме. Ту су их разапели, закивали ексерима кроз руке и ноге на дебла дрвећа и на крају их ликвидирале из ватреног оружја. Тада су убијени Бранко Арсенић /58/, Јевросима Барјактар /79/, Босиљка Босанац /60/, Јово Босанац /36/, Бојана Јовановић /58/, Драгица Комленац /53/, Јово Комленац /64/, Радован Комленац /21/, Здравко Комленац /44/, Милан Кончар /29/, Бранко Марић /53/, Павле Марић /73/, Станко Марковић /63/, Ана Павић /62/, Душан Видић /57/, Боро Вујанић /52/, Стоја Вујчић /65/ и Благоја Жарковић /78/. Убиство Радована и Драгице Комленац и Јевросиме Барјактар посматрао је петнаестогодишњи дјечак Слободан Видић, скривен иза једног стабла, који од страха није могао ни да бјежи, ни да говори. Он је био унук ликвидираног Душана Видића. Слободана су убице одвеле у касарну у Славонској Пожеги, одакле га је, након неколико мјесеци, избавио полицајац из Пакраца Иво Педић, чија је супруга Радмила била Српкиња и блиска рођака дјечака. Комшије су пријетиле Педићу да ће му бацити бомбу у кућу јер чува "четничко дериште" због чега су дјечака након пола године поново вратили у пожешку касарну, гдје га је током 1993. године пронашао припадник цивилне полиције Унпрофора, Канађанин капетан Д.Б. Николсон. Николсон је дјечака превео на српску страну и тада је испричао како су ликвидирани мјештани тог села. Затим су обишли мјесто злочина и на деблима стабала нашли забијене чавле и трагове метака, али не и посмртне остатке. Увјеривши се да Слободан говори истину, Николсон је наредних неколико мјесеци интензивно трагао за посмртним остацима граховљанских Срба. Један траг је водио у шуму у којој су ликвидирани, а други према рибњацима у Марином селу код Пакрачке Пољане, гдје је био један од најзлогласнијих логора смрти у рату деведесетих. Због хрватских опструкција и пријетњи, мјесто укопа ипак није пронашао. Николсон је напрасно морао да напусти Унпрофор и да се врати у Канаду, одакле је ускоро Србима у Окучане послао много материјала у вези са злочинима у Горњим Граховљанима, уз напомену да је исти материјал предао и својој команди. Без обзира на све то, земни остаци граховљанских Срба до данас нису пронађени. Свједок Слободан Видић је 1994. погинуо на бихаћком ратишту, па је тако нестао и једини свједок злочина у Горњим Граховљанима, за који до данас нико није одговарао, ни пред домаћим, ни пред међународним судовима. Према званичном попису становништва из 1991. године у Горњим Граховљанима живјело је 136 становника, сви српске националности. У Доњим је, од укупно 188 становника, било 155 Срба, 22 Хрвата, пет Југословена и шест осталих, а у Средњим 43 становника, од чега 36 Срба и седам Југословена. Према посљедњем попису из 2021. године, у Горњим Граховљанима живјело је девет, а у Доњим 18 житеља, без националне одреднице, док у Средњим није било никога, навео је "Веритас".