ГЕОПОЛИТИЧКА ДИГИТАЛИЗАЦИЈА У МУЛТИПОЛАРНОМ СВИЈЕТУ

БАЊАЛУКА, 5. ЈАНУАРА /СРНА/ - Геополитика је одувијек била покушај да се разумије како се моћ распоређује у простору и времену, зашто се сукоби јављају тамо гдје се јављају и због чега историја има тенденцију да се понавља, оцијенио је стручњак за међународну и економску политику Немања Плотан.

"Међутим, свака епоха гаји своју илузију да је пронашла један фактор који објашњава све геополитичке феномене. Некада су то биле флоте и контроле мора, затим копнене масе и Мекиндерово `срце свијета`, а данас се та улога све чешће приписује дигитализацији", навео је Плотан у ауторском тексту за Срну који преносимо у цијелости: Ипак, као што геополитика почиње мапом, али се на њој не завршава, тако ни дигитална револуција не поништава геополитичку логику, већ је убрзава, умножава и чини мање видљивом. Простор није нестао – он је прешао у сајбер домен; моћ није ишчезла – она је алгоритмизована; рат није укинут – он је постао хибридан. Дигитализација не замјењује геополитику, већ је дигитализује, а ко то не разумије, ризикује да у новом свијету води старе битке погрешним средствима. БУДУЋНОСТ РАТА У ДИГИТАЛНОМ МУЛТИПОЛАРНОМ СВИЈЕТУ Дигитална геополитика припада такозваној петој генерацији ратовања, која се примарно води некинетичким средствима. За разлику од класичних сукоба у којима доминира физичка сила, пета генерација рата ослања се на социјални инжењеринг, дезинформације, сајбер нападе и напредне технологије, попут вјештачке интелигенције и аутономних система. Циљ више није уништавање противничке војске, већ обликовање понашања, ставова и одлука друштва противника. У овом облику ратовања, граница између рата и мира, као и између цивилног и војног, постаје готово невидљива. Друштвене мреже, медијске платформе и алгоритми постају средства геополитичког утицаја, док појединци, често несвјесно, учествују у ширењу наратива који могу имати стратешке посљедице. Државе које не препознају да се моћ у 21. вијеку све више пројектује кроз информације, податке и дигиталне системе ризикују да изгубе суверенитет без испаљеног метка. У класичној геополитици, ратовање је било условљено географском величином, бројем становника, индустријском снагом и дубином територије. Велике државе имале су предност над малима управо због своје способности да апсорбују губитке и дугорочно воде исцрпљујуће сукобе. Међутим, дигитална трансформација рата постепено урушава ову логику. У будућности, одлучујући фактор више неће бити површина територије или број војника, већ ниво технолошке иновације и способност брзе адаптације. Роботи, дронови и аутономни системи постају нови војници, али кључна предност не лежи само у њиховој производњи, већ у способности њихове дигиталне контроле - и саботаже. Сајбер напади и хаковање аутономних система постају једнако важни као и њихово физичко уништавање. Израелски напад на Хезболах путем модификованих пејџера, као и украјински дронски удари дубоко унутар руске територије, илуструју да се рат више не води искључиво на линији фронта, већ у дигиталној дубини противника. Ово је јасан сигнал да класични војни концепти улазе у фазу застарјелости. Најизраженија карактеристика дигиталног ратовања јесте асиметрија између цијене и ефекта. Ако се милионски пројектил користи за уништавање шатора од неколико хиљада долара, то је знак дубоког финансијског и војног дисбаланса. Али, када дрон вриједан неколико хиљада долара уништи тенк или авион од више стотина милиона, логика моћи се окреће наглавачке. То је као да користимо камен да срушимо дворац. Хути у Јемену приморавају америчку морнарицу да троши скупе пресретаче, Украјина користи дигиталне и дронске операције да надомјести бројчану инфериорност, а цијена традиционалног ратовања никада није била већа. Ово указује да се свијет креће ка ери мултиполарности у којој и мали актери могу да наносе стратешке ударце великим силама. ДРУШТЕВЕНО-ЕКОНОМСКА СФЕРА Геоекономија, то јесте коришћење економије у геополитичке сврхе, такође пролази кроз дубоку трансформацију. У прошлом вијеку, ратови су се водили због нафте, трговачких рута и контроле физичких ресурса. Америчка интервенција у Ираку била је директно повезана са контролом токова енергената и стабилношћу глобалног нафтног тржишта. Паралелно са тим, САД су изградиле финансијску хегемонију кроз институције и механизме попут СВИФТ-а, користећи их као средство економског притиска и санкција. Данас, међутим, улазимо у еру дигиталних валута, криптовалута и прекограничних дигиталних платних система, што постепено разграђује једнополарни финансијски поредак. Формира се мултиполарни финансијски систем у којем државе траже алтернативе долару и западној финансијској инфраструктури. Први пут у историји човјечанства, географска мапа губи на значају, а примат преузимају кодови, сервери и алгоритамске мреже чак и у сфери економије. Додатан проблем представља алгоритамска поларизација друштва. У прошлости су јавним мњењем управљали интелектуалци, новинари и институције. Данас ту улогу преузима алгоритам, чија је логика заснована на радикализацији и максимизацији ангажмана. Средина на политичком компасу постепено нестаје, а друштва се дијеле на супротстављене таборе без заједничког језика. Сви ови процеси указују да будућност међународних односа неће припадати ни класичном реализму, ни либерализму. Свјетски поредак све више личи на конструктивистички модел, обиљежен сталним промјенама, флуидним идентитетима и новим значењима моћи. Државе више не дефинишу само материјални капацитети, већ и способност да обликују наративе, идентитете и перцепцију стварности. Као што су класични геополитичари упозоравали да не постоје "магичне формуле", тако ни дигитализација не нуди спас сама по себи. Она је алат – моћан, опасан и дугорочан. Државе које је разумију могу да надокнаде своје слабости; оне које је игноришу постају објекти туђих стратегија. У свијету у којем се мапе све рјеђе цртају мастилом, а све чешће кодом, највећа опасност није технолошка заосталост, већ интелектуална наивност.