БОЈИЋ: НАЈДРАЖИ МОМЕНАТ БРАНИТИ СВОЈ ГРАД, НАЈТЕЖИ ПАД САНСКОГ МОСТА

ПРИЈЕДОР, 8. ЈАНУАРА /СРНА/ - Ратни командант Војске Републике Српске /ВРС/ Борислав Бојић изјавио је данас да му је након више од 30 година од Одбрамбено-отаџбинског рата најдражи моменат била прилика да брани родни град - Приједор, а најтежи му је био пад сусједног Санског Моста.

Бојић је био командант Четвртог батаљона 43. приједорске моторизоване бригаде Војске Републике Српске, а мобилисан је у ЈНА са чином капетана прве класе 1991. на ратиштима у Липику и Пакрацу. "Највећи проблем је био савладати страх. И ја сам га имао, али сам га од својих војника вјешто крио. Тада сам имао тридесетак година, а данас сам дјед шесторо унучади", рекао је Бојић на историјском часу "Ратници говоре" у Приједору, којим је Градска управа обиљежила 9. јануар - Дан Републике. Он се присјетио да је, након заустављања муслиманских и хрватских снага на Гламочу и Грахову, добио задатак да иде на Приједор, што је назвао чудним рјешењем јер је огроман број Крајишника у то вријеме ишао ка Бањалуци. "Као појединац јесам одликован, а моја јединица није. Има, међутим, примјера да су одликоване јединице на чије смо мјесто ми дошли. Имао сам част да командујем најбољима", навео је Бојић. Ратни командант Седмог одреда Специјалне бригаде полиције Републике Српске Златко Брдар рекао је да вијест о оснивању ВРС памти као осјећај олакшања будући да су други прије тога већ били организовани. "Имао сам великих проблема да формирам одред, расписивао јавни конкурс... Јављали се људи из цијеле Републике Српске, и из војних и из полицијских структура, и увијек је постојао неки тихи сукоб између полиције и војске", испричао је Брдар. Остоја Барашин, некадашњи начелник Штаба Пете козарске бригаде, рекао је да је пад западнокрајишких општина тужан историјски тренутак, присјећајући се како је Врховна команда процијенила да треба ојачати тај дио Републике Српске, па је његову јединицу подигла са брчанског ратишта. "Главни дио Бригаде дошао је на подручје Санског Моста 17. септембра 1995. Зауставили смо напредовање муслиманских јединица, одбацили напад у правцу Кључа и исти дан добили информацију да муслиманском јединицама долази појачање из Бихаћа", присјетио се Барашин. Он је додао да је на том ратишту рањен 5. октобра 1995. и да није учестовао у ономе што се дешавало до пада Санског Моста пет дана касније. Командир извиђачко-диверзантског вода Првог батаљона 43. приједорске моторизоване бригаде Љубан Вила рекао је да је тешко издвојити неку битку јер је свака била тешка и специфична, те да се сјећа хитног позива команданта Душана Ђенадије 1993. године и премјештања с једног положаја на други. "У једном дану успјели смо пробити линију, непријатеља бацити назад, узети пет ровова од којих је сваки био и митраљеско гнијездо. Убрзо је услиједио контранапад и одлучено је да морамо извући и рањене и мртве и вратили се на почетни положај, тако да смо имали и велики успјех и велики неуспјех", навео је Вила. Ранко Колар, који је био начелник Шесте санске бригаде, једним од већих успјеха сматра учешће у акцији Петог батаљону у Братунцу за Божић 1993. године, када је дио српског становништва спасен од масакра. "Спријечили смо Насера Орића да пресијече пут Зворник-Братунац. Ово је велики успјех јер да се то није десило, била би катастрофа", навео је Колар, који пад Санског Моста сматра највећим неуспјехом.