ПРОМОВИСАНА КЊИГА О БОЛНИЦИ ГЛАВНОГ ШТАБА ВРС

ВЛАСЕНИЦА, 26. ЈАНУАРА /СРНА/ - Књига "Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу – Болница поноса, надања и спаса", чији је аутор примаријус доктор Бориша Стојановић, а коаутор доктор Миро Стојановић, промовисана је вечерас у Народној библиотеци у Власеници.

Књига је потресно свједочанство о раду болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу, мјеста у којем је више од 10.000 рањених бораца спасено од сигурне смрти, а представља искрену исповијест хирурга, хуманисте, патриоте, интелектуалца и непосредног учесника рата од 1992. до 1996. године. Замјеник начелника општине Власеница Младен Поповић је рекао да су деведесетих година болнице имале огроман значај за лијечење рањеника, цивила и осталих, те да је ово дјело значајно јер чува од заборава сјећање на та тешка времена. Он је истакао људе који су радили у болницама треба памтити, јер су радили 24 часа дневно – и медицинско и немедицинско особље. "Болница је била њихов дом, мјесто за преноћиште и одмор како би могли дати све од себе у том огромном напору који су поднијели у тим временима. Овдје имамо свједочења 260 запослених који су радили у Војној болници на Сокоцу", истакао је Поповић. Аутор књиге рекао је новинарима да би многи животи били изгубљени да није било ове болнице у то вријеме. Он је рекао да су, када је рат почео, Срби били силом протјерани из Сарајева како би спасили голи живот, па су и љекари из Војне болнице у Сарајеву дошли у Соколац, гдје су формили Војну болницу. "У то вријеме, од Требиња до Зворника, осим Фоче, није постојала ниједна болница у којој се могла пружити хируршка здравствена услуга повријеђенима. То значи да би онај ко је рањен у Сокоцу, на Романији, на Трескавици или било гдје друго, док стигне до Требиња, Фоче или Зворника, искрварио и умро. Зато смо се и одлучили да формирамо те ратне болнице, којих је било четири на овом локалитету: Ратна болница `Жице` у Блажују, у Касиндолу, Корам Пале и Ратна болница Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу", навео је Стојановић. Он је истакао да здравствени радници на сарајевско-романијском подручју нису били само они који су пружали здравствену помоћ, већ и фактор опстанка становништва на том подручју јер да то становништво није имало здравствену заштиту, не би могло ни опстати. "Није било лако, јер смо морали радити без радног времена, даноноћно, без дневног, седмичног, годишњег или било каквог одмора. Само таквим радом могло се урадити оно што је понекад изгледало немогуће. Када данас, више од тридесет година након рата, размишљам уназад, не могу ни сам себи да повјерујем колики смо број операција и других здравствених услуга пружили на том терену, са тако малим бројем особља и у тако неусловним околностима рада", навео је Стојановић. Он је рекао да је око 86.000 пацијената лијечено у болници, а пружили су око 400.000 здравствених услуга, како војним осигураницима, тако и цивилима, од дјеце до стараца. Примаријус доктор Самојко Петрић, који је био љекар у рату од 1992. до 1995. године, а данас је пензионер и живи у Сокоцу, напоменуо је да је транспорт рањених био отежан због макадамских путева, па су неријетко и по ноћи радили евакуацију. "Женевске конвенције и договоре често нису поштовали. Често су нас гађали. А, ето, углавном смо успијевали да некако, што је био наш задатак, на вријеме пружимо адекватну помоћ, зауставимо крварење и довеземо наше рањенике до болнице и Главног штаба под Романијом", рекао је Петрић.