ТУПЕША: СВЈЕТЛОСТ ХРИСТОВУ НИЈЕ МОГЛА ДА УГАСИ НИ ТАМА СМРТИ

ФОЧА, 12. АПРИЛА /СРНА/ - Свјетлост Христову није могла да угаси ни тама смрти, поручио је професор Богословског факултета у Фочи Ненад Тупеша, наводећи да Васкршња литургија почиње управо изношењем свијеће из олтара са позивом вјерницима "Приђите, примите свјетлост".

Протојереј ставрофор Тупеша наводи да Црква на разне начине проповиједа и свједочи нестворену божанску свјетлост, а да су сва богослужења у седмици пред Васкрс увод у васкршњу свјетлост у којој се сагледава тајна хришћанског живота. "Како то Символ вјере исповиједа, Христос је свјетлоносац и извор сваке свјетлости, а вјерници њиме бивају освијетљени и просвијетљени. И зато нам заповиједа да се свијетли наша свјетлост пред људима и да виде наша добра дјела и прославе Оца нашега који је на небесима", рекао је Тупеша Срни. Христос је, напомиње Тупеша, незалазна свјетлост, која долази са истока, те се у старозавјетном пророштву за Христа каже да је "Исток име њему". "Исток је свакако извор свјетлости и Христос за себе каже да је он Сунце правде, које обасјава свијет. То је најизраженије у значајним догађајима Христовог живота, превасходно празнику Преображења његовог на гори Тавор, гдје је он исијавао из своје божанске личности ту нестворену божанску свјетлост од чије силине су Петар, Јаков и Јован ничице пали на земљу, нису могли да гледају у ту неприступну свјетлост", појаснио је Тупеша. Према његовим ријечима, Црква проповиједа и свједочи свјетлост Христову, прије свега кроз света богослужења, а што је посебно изражено у току Часног поста. "Постоји на пређеосвећеној литургији један моменат када свештеник благосиља упаљеном свијећом и каже: `Свјетлост Христова просвјећује све!`, наговјештавајући пуноћу откривења истине божанске, а то је свјетлост васкрсења Христовога, коју наравно не засјењује ни спасоносно страдање", навео је Тупеша. Како је навео, Христова свјетлост није тиме умањена што је он доборовољно на себе преузео страсти, односно спасоносна страдања. "Управо зато што извор свјетлости не може да буде обузет тамом, макар та тама била она најтежа тама смртнога часа, кроз коју је сам Христос прошао", каже Тупеша. Управо се у пасхалној, васкрсној свјетлости, додаје он, сагледава сав домострој спасења Христовога, сагледава се и тајна хришћанског живота и духовног успињања љествицом виђења нестворене свјетлости кроз свете врлине и подвиге. "Свештеници прије почетка литургије, односно литије око храма, прво дијеле свјетлост као свједочанство свјетлости васкрсења Христовога. Са том свјетлошћу чинимо трократне опходе око храмова и све вријеме Пасхе Господње држимо упаљене свјетиљке, свијеће у нашим рукама свједочећи незалазну свјетлост васкрсења Христовога, јер је васкрсење Христово и смисао Христовога доласка на земљу", рекао је Тупеша. Он је нагласио да би без васкрсења све било узалуд. "Зато апостол Павле и каже: `Ако Христос не васкрсе, узалуд је проповијед наша`", подсјетио је Тупеша. Тупеша је подсјетио да се сваке године на Велику суботу на Христовом гробу у Јерусалиму појављује благодатни огањ, који пали свијеће јерусалимског патријарха. "Иако је гроб празан, иако се Господ изузео и иселио силом васкрсења из гроба, ипак и тај празан гроб бива сваке године посјећен свједочанством божанске и нестворене свјетлости, силе васкрсења Христовог", рекао је он. Тупеша појашњава да је свака литургија пројава свјетлости и благодатног огња, Духа светог који силази на свете дарове и освећује их чинећи их тијелом и крвљу Господњом. "Литургија није ништа друго него тајна васкрсења, пасхална тајна, а поготово на велики празник Пасхе, јер је свједочанство свјетлости васкрсења која се несебично даје свима онима који су способни да је приме", истакао је Тупеша. Он је навео да је човјек створен да буде свјетлоносац, а не тамноносац, те да буде свједок свјетлости. "Све што чинимо, чинимо у свјетлости васкрсења, јер смо ми фотизомени, јер смо просвијетљени. Чиме? Тајном крштења. Ми смо постали учесници смрти васкрсења Христовога. Ми смо већ крштењем просвијећени у Цркви и постали свјетлоносци и ми не можемо другачије ни да живимо до тајном крштења, која је тајна свјетлости, тајна васкрсења", поручио је Тупеша. НАША ВЈЕРА ЈЕ СВЈЕТЛОСТ Православна вјера је свјетлост, поучавају свети оци, и вјерници су дужни да свјетлост коју приме на литургији пренесу у свијет, да се свијетле њихова добра дјела пред људима. На питање зашто се пали кандило, Свети Николај Велимировић у "Мисионарским писмима" одговара: "Зато што је наша вера светлост. Рекао је Христос: Ја сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше", пише свети владика. Као што кандило не може да се запали без наше руке, поучава даље владика, тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, макар било испуњено свим врлинама. "Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже", истиче он. Владика додаје да кандило опомиње да је Творац свијета прије свега створио свјетлост, па онда све остало. "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро", поручио је Свети Николај Велимировић у "Мисионарским писмима". ЗВИЈЕЗДА СВЈЕТЛОСТИ ХРИСТОВЕ Свети Порфирије Кавсокаливит говорећи о свом искуству блиског сусрета са смрћу, дао је лијеп приказ свјетлости Божије. Тешко болестан, нашао се на прагу смрти, док је боравио у једној колибици на Светој Гори, гдје ће касније подигнути манастир, а од исцрпљености није могао да разазна да ли је напољу дан или ноћ. Како прича, спасла га је коза, јер је три мјесеца живио од три кашике козјег млијека дневно. Живио је са мишљу о своме одласку и осјећао је велику радост при помисли на сусрет са Господом. "У мени је било дубоко осјећање присуства Божијег. Док сам, такорећи свакога часа, осјећао да ће ми душа изићи из тијела, било ми је дато да на небу видим једну сјајну звијезду. Она је око себе изливала слатку свјетлост. Била је сјајна и испуњена милином. Била је врло лијепа! Била је боје као боја мора, свјетлоплава као дијамант, као драги камен", испричао је свети старац. Кад год би видио звијезду, испуњавала га је утјехом и радошћу. "Осјећао сам да је у тој Звијезди сва Црква, Тројични Бог, Пресвета Богомајка, анђели, свети... Осјећао сам да се ту налазе и сви моји, душе оних које волим, душе мојих стараца... Вјеровао сам да ћу и ја кад одем из овога живота, доспјети на ту звијезду по Божијој љубави, не по мојим врлинама", описује своје искуство свети старац. Овај опис Царства небеског и саборности у свјетлости Исуса Христа, може послужити и као најљепше тумачење исконских симбола божије свјетлости којима је украшен фочански светионик - Црква Светог Николе у Српској вароши.