СРАМАН ЗЛОЧИН МУСЛИМАНСКИХ СПЕЦИЈАЛАЦА НАД СРБИМА У ВЕЛИКОМ ПАРКУ У САРАЈЕВУ

Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево, која ће у сриједу, 22. априла, обиљежити Дан несталих Срба Сарајевско-романијске регије, подсјећа да је убиство осам војника бивше ЈНА 22. априла 1992. године, познатије као предмет "Велики парк", односно "Транспортер", само један у низу од многобројних трагичних страдања Срба у Сарајеву

Припремио: Огњен Беговић ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 18. АПРИЛА /СРНА/ - У Великом парку у центру Сарајева, 22. априла 1992. године, наочиглед бројних пролазника, припадници озлоглашене јединице муслиманске специјалне полиције "Шеве" стријељали су осам припадника бивше ЈНА и четири српска цивила. Почасни генерал Војске Републике Српске и предсједник Скупштине Организације старјешина Републике Српске, пуковник Благоје Ковачевић, описао је овај догађај у Монографији Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске. Он је раније рекао Срни да је напад муслиманских војних и паравојних формација на Илиџу тог дана, прије 34 године, почео тачно у 5.00 часова ујутро. "Под окриљем магле и мрака муслиманске јединице на првом правцу напада пришле су српским браниоцима на свега педесетак до сто метара раздаљине и отвориле веома јаку пјешадијску ватру. Истовремено убачена група снајпериста са зграде Института за физијатрију, дејствовала је по свему што се кретало у њиховом видокругу", навео је Ковачевић. Према његовим ријечима, борба је била жестока, али српски борци нису узмицали са положаја, тако да су јуначком борбом омогућили потребно вријеме Кризном штабу српске општине Илиџа, који је командовао одбраном, да почне организовати и упућивати помоћ браниоцима који су пружали отпор на првој линији одбране. Он је прецизирао да је коначан биланс овог подмуклог и злочиначког напада 12 мртвих српских бораца и 42 два рањена борца и додао да губици на муслиманској страни нису објављени, али су сигурно били вишеструко већи. ЗЛОЧИНАЧКА СПЕЦИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА "ШЕВЕ" ОДГОВОРНА ЗА МАСАКР НАД СРБИМА Ковачевић је рекао да је око 14.00 часова на простор захваћен пријеподневним борбама, ради спречавања даљих сукоба и раздвајања зараћених страна, упућен тенковски вод, који је до тада био распоређен на Ступској петљи, и четири оклопна транспортера из касарне "Чича" из Лукавице. Приликом проласка кроз насеље Добриња са једног транспортера је спала гусјеница. Да би отклонили квар, на приједлог мјештана, послуга транспортера је потражила помоћ у оближњој механичарској радионици. Ту су их локални припадници злогласне такозване Патриотске лиге заробили и свих осам припадника бивше ЈНА пребацили у сједиште Специјалне јединице МУП-а такозване РБиХ на Бјелавама, гдје су звјерски претучени, а потом предати специјалној јединици "Шеве" да их прво погубе, а потом уклоне трагове. Припадници злочиначких "Шева" егзекуцију српских војника извршили су у Великом парку, а тијела пребацили на Дариву, гдје су поливена бензином, спаљена и закопана, па је тако биланс српских жртава овога дана порастао за још осам и износио је укупно двадесет погинулих српских бораца. Одговарајући на питање шта би се догодило да су тада муслиманско-хрватске снаге побиједиле и овладале српском Илиџом, Ковачевић је објаснио да би се тада њиховим снагама отворио широк простор за даља дејства. "Преко Трнова отворила би се могућност спајања са Гораждем и Вишеградом, преко Хаџића са Херцеговином, преко Кисељака и Високог са Зеницом и централном Босном и на крају преко Средњег са Оловом и Тузлом. Створила би се велика компактна територија од Брчког на сјеверу преко Сарајева до Неума на југу и од Дрине на истоку до Српске Крајине на западу", указао је Ковачевић. Он је нагласио да би тиме био ослобођен веома велики потенцијал у људству, око осамдесет хиљада муслиманских војних, паравојних и полицијских бораца. ОД ОСМОРИЦЕ ЧЛАНОВА ПОСАДЕ "ТРАНСПОРТЕРА" ПРОНАЂЕНИ ПОСМРТНИ ОСТАЦИ САМО ДВОЈИЦЕ, ЗА ШЕСТОРИЦОМ СЕ ЈОШ ТРАГА Трагичног дана, 22. априла 1992. године, у сарајевском Великом парку, усред града, педесетак метара од зграде Предсједништва БиХ и у непосредној близини Дома полиције злочиначки су убијени заробљени резервисти ЈНА Миливоје Лаловић, Ђорђе Бјелица, Зоран Марковић, Драгомир Ђерић, Стеван Ђокановић, Влајко Голубовић, Недељко Вујичић и Миладин Вукмановић. Од њих осморице, пронађена су тијела Вујичића и Марковића, а за посмртним остацима остале шесторице још се трага. Према доступним информацијама и извјештајима о том догађају, резервисти ЈНА кренули су 22. априла 1992. године транспортером из касарне "Слободан Принцип Сељо" у Лукавици према Илиџи са задатком да успоставе тампон зону између страна у сукобу, који је избио приликом напада припадника муслиманске Територијалне одбране /ТО/ и полиције на општину Илиџа. У то вријеме ЈНА је била регуларна војна сила у БиХ чији је задатак био да успостави тампон зону између три зараћене стране и спречава крвопролиће. На путу према тампон зони, транспортер се покварио у Аеродромској улици на Добрињи, а када су војници изашли из њега са намјером да се јаве у команду, заробили су их припадници ТО и МУП-а тадашње такозване РБиХ. Заробљене војнике преузели су војни полицајци под командом Давора Матића званог Жмиро и Керима Лучаревића и одвели их у полицијску станицу гдје су их тукли, а потом одвели у Велики парк и стријељали. Тек када су почели преговори српске и муслиманске стране на аеродрому Бутмир и на инсистирање представника кризних штабова Пала, Илиџе и Вогошће, 12. маја 1992. године на Пале је стигао допис у којем тадашњи начелник штаба ТО Хасан Ефендић и министар одбране такозване РБиХ Јерко Доко својим потписима тврде да су "заробљени војници живи и пуштени на слободу и да су се вратили кућама". Центар јавне безбједности Источно Сарајево у мају 2005. године поднио је пријаву против 13 лица због постојања основа сумње да су одговорна за ово кривично дјело. Српска полиција за случај "Велики парк" теретила је бившег министра одбране РБиХ Јерка Доку, команданта ТО РБиХ Хасана Ефендића, команданта Специјалне јединице МУП-а БиХ Драгана Викића, команданта Војне полиције Армије БиХ Керима Лучаревића, начелника Станице јавне безбједности Нови Град Малика Кривића и једног од команданата Специјалне јединице Армије БиХ под командом Јусуфа Јуке Празине, покојног Давора Матића Жмиру. За убиство осморице српских јунака, осим Викића, били су оптужени и Јусуф Пушина, Нермин Узуновић и Младен Човчић, али их је /вануставни / Суд БиХ ослободио оптужби. СРАМНА УЛОГА ВОДЕЋИХ САРАЈЕВСКИХ МУСЛИМАНСКИХ ПОЛИЦАЈАЦА Федерално "Ослобођење", у једном од својих осврта на овај злочин у Сарајеву, објавило је да је Викић истражном судији Кантоналног суда у Сарајеву Изету Баждаревићу испричао како је тог дана сједио у канцеларији са Кемалом Адемовићем, његовим замјеником, Асимом Даутбашићем, Неџадом Ченгићем, Суадом Смајловићем и Мушаном Ковачем. Викић је испричао да је дошао непознат човјек који се представио као Жмиро /Мишо Матић/ и саопштио да је заробио транспортер са посадом, да је посаду довео, те да је наводно покушао предати тада надлежним органима, али нико није био вољан да их прими. "Рекао сам му да их води у Центар служби безбједности, у Централни или Војни затвор. По одласку Жмире, након минута, чуо сам два до три рафала, а након тога и пуцње из пиштоља. Кренуо сам да видим шта се дешава, али ме је зауставио неко од припадника јединице, рекавши да не излазим, јер није познато шта се вани дешава, а након неколико минута ми је саопштено да је човјек надимка Брко пуцао у заробљенике. Сазнао сам да се Брко презива Херенда, па сам телефоном обавијестио помоћника министра за послове полиције Јусуфа Пушину о томе шта се догодило", навео је Викић у свом исказу. Он је додао да је Пушина тражио да уклони лешеве убијених, што је одбио и издао наредбу својим људима да не смију дирати лешеве. "Након разговора с Пушином изашао сам ван зграде и видио лешеве. Од Аднана Каровића, који је обезбјеђивао зграду, упознат сам да је тијела убијених покупио и камионом одвезао Јусуф Јука Празина са припадницима своје јединице", рекао је Викић, објаснивши да је прије 22. априла виђао Херенду у згради Дома полиције код Асима Даутбашића, Неџада Угљена и Јасмина Окића. Свједок Аднан Каровић је, наводно, чуо како Викић говори Пушини да неће склонити лешеве "јер их није он убио, и нека их склања онај ко их је побио". Мунир Муња Алибабић испричао је судији истражиоцу да је за злочин у Великом парку чуо од Алије Изетбеговића, тадашњег предсједника Предсједништва БиХ, који га је питао "је ли му шта познато у вези са заробљавањем осам Срба, с обзиром на то да су у то вријеме на Сарајевском аеродрому вођени преговори у којем су учествовали /Радован/ Караџић и /Момчило/ Крајишник, те је тражио информацију што прије". "Контактирао сам са Неџадом Угљеном и питао га зна ли за судбину осморице заробљених. Он је питао ко тражи информацију, па сам објаснио да то занима Изетбеговића. Онда је Угљен рекао да ту информацију од њих тражи Изетбеговић и да су ти људи поубијани јер их је убио Керим Лучаревић", рекао је тада Алибабић истражиоцима. Алибабић је навео да је потом назвао Асима Даутбашића, руководиоца републичког дијела СДБ-а и питао га за судбину заробљених. "Он је рекао да су побијени, да је то урадио неко из њихове специјалне групе /Шеве/, да је у току увиђај, да су укључени судија, тужилац и да је о томе упознат Алиспахић, који је послао екипу на увиђај. Рекао је и да су тијела на Дариви и да су спаљена", додао је Алибабић. У међувремену, Неџад Угљен је убијен у септембру 1996. године, Асим Даутбашић је умро у марту 2012. године, а Неџад Херенда се склонио у Холандији.