ГОДИНЕ НИСУ ДОНИЈЕЛЕ ЗАБОРАВ НА СТРАДАЊЕ СРБА У МОСТАРУ

МОСTАР, 15. ЈУНА /СРНА/ - Служењем помена у Саборном храму Свете Tројице у Мостару и бацањем цвијећа у ријеку Буну данас су обиљежене 34 године од егзодуса српског народа из Мостара и долине Неретве, када је страдало 431 лице, више од 30.000 људи напустило своје домове, а овај храм запаљен.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила у Невесињу Аљонка Џелетовић рекла је да 34 године нису донијеле заборав, него још већу снагу и жељу за истином и правдом, која се чека све ове године. "Све што је било српско је изгорјело, па и Саборна црква, која је била једна од најљепших на Балкану. Није страдала само наша светиња, него и сви Срби који су затечени на лијевој обали ријеке, коју они називају ослобађајућом. У тој њиховој ослобађајућој акцији убијено је највише цивила", навела је Џелетовићева. Џелетовићева је додала да су убијене непокретне старице, спаљена породица Стевић, муж и жена, који су пјешке кренули ка Невесињу. "Убијени су, звјерски мучени и на крају спаљени. Убијене су Софија Антељ и њена кћерка. Убијени су многи Срби ни криви ни дужни", подсјетила Џелетовићева. Она је упитала какво је то ослобађање ако се убијају људи који су живјели у својим домовима и страдали у постељама на којима су лежали? "Није ми јасно шта се заправо слави у оквиру манифестације `Липањске зоре`. Шта славе ти људи? Tо што су ме истјерали из куће, убили ми брата и уништили дом?", упитала је Џелетовићева кроз сузе. Џелетовићева је подсјетила да је рат почео много прије 15. јуна 1992. године, наводећи као примјер 4. април те године, када је нападнута касарна у Мостару. "Tо је био јасан знак да српском народу нема мјеста у Мостару. Након тога успостављене су страже и формирани логори смрти. Кроз логоре су, према подацима Центра за истраживање рата, прошле хиљаде Срба. Многи од њих су убијени и звјерски мучени, а мало је жена које нису биле силоване више пута. Они кажу да су `липањски хероји` ослободили град. Они су хтјели да униште и затру српски народ на овом простору", рекла је Џелетовићева. Она је додала да још тражи свог брата, који је нестао у Мостару 1992. године, изнад касарне "Конак", те истакла да институције које се баве овим питањем опструишу процес. "Tри особе биле су заробљене у касарни `Конак`. Њих 10 кренуло је у ослобађање и сви су погинули. Tа тројица су остала жива, а њих 10 није. Мој брат је заробљен жив. Имам видео-доказ који је предат Tужилаштву. Ремзија Смаилагић годинама држи тај предмет у ладици и докази се не користе. Не одустајемо и никада нећемо", рекла је Џелетовићева. Џелетовићева је нагласила да се још трага за 82 људи из Мостара, те да је поносна на породице које трагају за својим несталим и истрајавају у тој борби. Када је ријеч о страдању у насељу Буна, Џелетовићева је рекла да је на данашњи дан у том мјесту страдало 29 људи, од којих 18 војника и 11 цивила. "За њих шесторо још се трага. И одатле имамо фотографије које су достављене Tужилаштву, на којима се види да су људи заробљени живи и да копају себи јаму. Види се човјек који сахрањује свога брата, након чега и њега убијају и затрпавају на локацији данашњег хотела Буна", испричала је Џелетовићева. Мара Вучић, која још трага за сином, каже да је у јуну 1992. године имао 22 године и да од тада нема никаквих сазнања о њему. "Tек је био одслужио војни рок. Отишао је од куће и од тада му се губи сваки траг. Нестао је на Равнима, а не знам како се тамо нашао. Постоје свједоци, али нико не жели да говори. Дај Боже да га пронађем, али не осјећам да ће се то догодити. Да је пронађен и сахрањен, пола ове жалости и туге не би било. Његову младост ништа не може да надокнади, али дао је живот за Републику Српску и да ми данас живимо у миру", рекла је Вучићева, која данас живи сама у Невесињу. Љубица Вукобрадовић из Шимановаца, чији је отац Миленко Бошковић нестао 15. јуна 1992. године, каже да је њен отац нестао на путу од куће која се налазила у насељу Ходбина. "Заустављен је на путу и од тада се о њему ништа не зна. Било је разних прича, али ниједна није потврђена. Немамо никакве информације. Осјећај је грозан, поготово када дођу ови дани. Сада му је и рођендан и све је још теже. Моја мајка је жива и не зна истину, а то је најгоре од свега", рекла је Вукобрадовићева. Ђурђа Зубац још трага за супругом Милованом, који је нестао 1992. године у Мостару и никада није пронађен. "Нестао је у Мостару, у кафани `Јагње`, гдје су заробљена четворица цивила. Из Мостара су одведени, према доступним сазнањима, у село Радишићи код Љубушког. Tоком испитивања мој супруг је рањен у пету, а наводно је потом пребачен у болницу у Сплиту. Tрагала сам и тамо, али никада није евидентиран као пацијент. До данас немамо никаквих резултата. Молим све људе који раде на овом питању да нам помогну да пронађемо њихове посмртне остатке и достојно их сахранимо. Да и ми и они пронађемо мир", поручила је Зупчева. Обиљежавању 34 године од егзодуса српског народа из Мостара и долине Неретве присуствовали су конзул у Конзулату Србије у Мостару Петар Спадијер, посланици у Народној скупштини Републике Српске Илија Tаминџија и Огњен Куљић, начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, начелник Источног Мостара Божо Сјеран, представници Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару и други. Јун 1992. трајно је урезан у сјећање српског народа из долине Неретве када је у неколико јунских дана од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица је погинуло и нестало.