ТУЖИЛАШТВУ БиХ МАЛО 34 ГОДИНЕ ДА НАПИШЕ ОПТУЖНИЦУ ЗА ЗЛОЧИНЕ У РАТКОВИЋИМА

СРЕБРЕНИЦА, 21. ЈУНА /СРНА/ – У сребреничком селу Ратковићи данас су обиљежене 34 године од страдања 24 Срба из тог села, од којих су готово сви били цивили, а међу њима и шест старих и болесних жена.

Њих су муслиманске снаге из Сребренице и околине масакрирале, а неке су биле и запаљене. Парастос је служен код споменика, који су својим страдалим сродницима и комшијама подигли преживјели мјештани. Цвијеће су положиле делегације општине и Општинске организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице, породице и неколико страначких делегација. У Ратковиће су данас, као и сваке године на данашњи дан, дошли из разних крајева Републике Српске и Србије да одају пошту члановима породица и комшијама, покажу да их не заборављају и да чекају правду за злочин који је овдје почињен, а за који још нико није одговарао. Чланови породица убијених Срба питају зар је мало 34 године да се прикупе докази о злочину и убиству становника Ратковића у њиховим кућама. Навели су да је овдје све познато, и ко су жртве и ко их је побио и попалио у њиховим кућама јер је ријеч о мирном цивилном становништву, већином старцима. За ратни злочин над Србима у Ратковићима били су оптужени Ибро Јакубовић и Хусо Салиховић, али их је Окружни суд у Бијељини ослободио образлажући такву одлуку недостатком поузданих доказа да су они починили злочин. Тужилаштво БиХ ни за један злочин над Србима средњег Подриња није прикупило доказе. Нико у правосуђу БиХ не поставља питање како је могуће да за толико масовних злочина и убистава више од 1.500 српских цивила у овој регији нису прикупљени докази и шта три деценије раде тужиоци који воде те предмете. Опструкција истраге злочина почињених над Србима је очигледна, а циљ је да у историји не буде записано да су злочинци пресуђени, чиме би злочини били прикривени као да нису ни почињени. Ријетки преживјели Срби присјећају се да је на данашњи дан, 1992. године, око 4.30 часова ујутро, почела пуцњава, урликање, галама и лупање металним предметима са свих страна око села. Причају како су чули узвике "Алаху екбер", "Хватај их живе", "Кољи редом, штеди муницију"... Захваљујући јутарњој магли и добром познавању терена мањи број становника успио је да се сакрије и спаси од сигурне смрти гледајући из шипражја, скривени за разне заклоне како муслимански војници убијају њихове чланове фамилије и комшије, пљачкају и пале имовину. О томе шта су видјели и чули ријетки преживјели спремни су да свједоче, јер за овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није кажњен. Број очевидаца се смањује јер умиру и питање је да ли ће неко од преживјелих дочекати да Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају неког починиоца злочина у Ратковићима. Милена Станојевић тада је побјегла у оближњи шумарак и, захваљујући сумраку и магли, остала жива. На кућном прагу убили су јој мужа Станоја, а оца Обрена Богићевића заклали пред кућом. Она је раније за Срну испричала да су муслимани пуцали са свих страна и да су, када су ушли у село, почели да кољу, пљачкају и пале све што су стигли. Оне које су затекли у кућама убили су их и запалили. Мјештани који су успјели да се сакрију захваљујући сумраку слушали су ужасне крике и јауке сродника и комшија које су клали, сјекли и убијали тупим предметима. Мјештани Ратковића не вјерују у правосудне органе БиХ и истичу да починиоце злочина једино може да стигне Божија правда, а што се, према њиховим сазнањима, и догађа. Представници Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице указали су на опструкцију Тужилаштва и Суда БиХ када је ријеч о предметима злочина над Србима. Предсједник ове организације Бранимир Којић рекао је за Срну да се ништа не мијења када је ријеч о процесуирању починилаца злочина у Ратковићима и Србима из Сребренице уопште. "Срамота је за правосуђе БиХ да за 34 године још нико није кажњен за убиства цивила у Ратковићима, као ни за остале масовне злочине над српским цивилима у сребреничкој општини, гдје су муслиманске снаге почеле етничко чишћење у априлу 1992. године уништавајући и убијајући све што је српско", изјавио је Којић. Он је истакао да правосуђе БиХ упорно ћути, а западни медији и политика и даље једнострано тумаче карактер рата у БиХ, тенденциозно и неосновано оптужујући Србе за све. "Страни новинари и агенти чак су злоупотријебили фотографију Драгине Продановић из Ратковића са лобањом убијеног сина Живана, коју је препознала по оштећеном зубу и која је обишла свијет, али су потписали да је ријеч о Бошњакињи, а не српској мајци", подсјетио је Којић. Он је рекао да то потврђује необјективност и пристрасност Запада када је ријеч о односу према жертвама рата у БиХ, упркос чињеницама и доказима који доказују неистиност тог наратива. Ратковићи су на данашњи дан 1992. године потпуно спаљени и уништени. Према ријечима мјештанина Милана Станојевића, од предратних стотињак српских кућа у мјесној заједници Ратковићи и око 300 становника, обновљено је само 15 кућа уз помоћ Владе Републике Српске и властитим средствима власника. Он је навео да у селу стално живи само један човјек, а повремено још неколико особа у току љетне сезоне, односно бербе малине која овдје изузетно успијева. Станојевићу је на данашњи дан погинуо брат Никола, а рањена снаха Раденка која је за три дана успјела да се кроз шуму извуче до Факовића у братуначкој општини и преживи масакр. Томислав Живановић један је од ријетких који је преживио напад на Ратковиће. Он је рекао да је село нападнуто са свих страна око 5.00 часова ујутру и да је он пуцао док није чуо паљбу иза леђа. Онда се захвљујући добром познавању терена извукао из обруча и избјегао смрт док је село горјело, а народ масакриран у кућама. Да је ту постојалo велико село свједочи још понека зидина са димањацима, који пркосе времену, али је из њих израсло дрвеће, дјелимично обновљено сеоско гробље, као и споменик изнад села подигнут страдалим мјештанима. У овом селу, које је било насељено малобројним старачким домаћинствима, муслиманска војска свирепо је убијала жене, старце, слијепе и глувонијеме, које је затим спаљивала у њиховим кућама и уништавала трагове српског постојања. Овдје, срећом, није убијено ни једно дијете јер их није било у селу, иначе не би преживјела као ни остали цивили.