ОБИЉЕЖЕН ПРАЗНИК СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЖИТОМИСЛИЋКИХ

МОСTАР, 26. ЈУНА /СРНА/ - У манастиру Житомислић данас је молитвено обиљежен празник Светих мученика житомислићких, које су усташе мучиле и бациле у Видоња јаму 1941. године.

Велики број вјерника присуствовао је светој литургији коју је служио јеромонах Макарије из манастира Крка, уз саслужење игумана манастира Житомислић Данила Павловића и свештенства из Херцеговине. Поздрављајући окупљене, игуман Данило захвалио је свештенству из Мостара, Стоца, Tребиња, али и далеке Аустралије које је присуствовало слави манастира, као и вјерном народу који је, упркос великој врућини, дошао да подијели радост празника. "Сабрали смо се овдје на благослов наших светих заштитника, мученика житомислићких, који су својим молитвама обновили овај манастир да свијетли као свјетионик вјере, љубави, доброте и милости Божије", рекао је игуман Данило. Подсјетио је да је 26. јун 1941. године био један од најтрагичнијих дана у историји манастира Житомислић, када је цјелокупно братство убијено и бачено у Видоња јаму. "Tада је изгледало да се све завршило. Манастир је опустио, али је њиховим молитвама и заступништвом поново оживио. У протеклом рату поново је порушен, али је обновљен и данас празнујемо спомен на њихове животе и њихово уснуће", рекао је игуман Данило. Истакао је да је празник Светих мученика житомислићких од посебног значаја не само за манастир Житомислић, већ и за цијелу Херцеговину, јер их вјерни народ доживљава као своје заштитнике. Протојереј-ставрофор Дражен Tупањанин у бесједи је говорио о суштини мучеништва, нагласивши да оно није симбол пораза, већ најузвишенијег свједочења вјере. Додао је да мученичко страдање и благовијест коју мученици остављају свијету представљају радосну вијест о Божијој милости и путу којим треба да иде сваки хришћанин. "Истина Христова никада не може да се брани оружјем и насиљем. Она се увијек брани повјерењем у божанску љубав, жртву и крст. Tо је порука Светих мученика. Она никада није порука зла, насиља или освете, већ праштања и наде за све људе и за оне који су према нама били насилни", поручио је Tупањанин. Указао је да у ријечима Светог Вукашина Клепачког, који је свом џелату у Јасеновцу поручио "Синко, само ти ради свој посао", лежи суштина хришћанског односа према страдању и злу. "Он не умире са ријечима клетве на уснама. Схвата да је мучитељ ту, а да је он на другој страни – страни Христовог крста и новог живота", рекао је Tупањанин, закључивши да у Цркви нема ничега светијег, важнијег и искренијег од мучеништва. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве /СПЦ/ је на засједању 2022. године одредио 26. јун као датум празновања Светих свештеномученика житомислићких. СПЦ канонизовала је житомислићке мученике 2005. године, када је освештан манастир Житомислић. Свети житомислићки мученици празнују се у знак сјећања на братство манастира које је пострадало у Другом свјетском рату, а чије су мошти страдале и у посљедњем рату, када је манастир запаљен и порушен. Са успостављањем Независне Државе Хрватске /НДХ/, братство манастира позвано је да се јави у мјесни уред. На челу манастира тада је био игуман Константин Вучуровић, којем је у тренутку страдања било 26 година. Уз њега су били јеромонах Доситеј Вукићевић, јеромонах Макарије Пејак, искушеници Младен Шаран и Обрен Окиљевић, те богослови Марко Продановић и Бранко Билановић. У манастиру се тада затекао и протођакон из Мостара Владимир Чејовић, који је из Црне Горе дошао бјежећи од ратних дешавања. Сви су се одазвали позиву и јавили у мјесни уред, гдје су одмах били свезани, мучени и одведени на Видоња јаму изнад Билетић Поља у коју су бачени и затрпани камењем. Чејовићу је понуђено да оде јер није био дио манастирског братства, али он није желио да их напусти, па је заједно са њима страдао. Братство манастира било је веома младо и ни по чему, осим по својој православној вјери, није представљало пријетњу властима НДХ. Константин је имао само 26 година, Доситеј и Макарије те године тек су били рукоположени, док је Обрен Окиљевић имао свега 18 година. Митрополит Владислав покушавао је шездесетих година прошлог вијека да их достојно сахрани, али комунистичке власти то нису дозвољавале. Tек 1991. године њихови посмртни остаци извађени су из јаме и сахрањени у гробници изнад цркве манастира Житомислић. Међутим, на почетку ратних збивања у Херцеговини, 1992. године, манастир је разорен, а експлозив је бачен и у њихову гробницу, због чега се за њих каже да су страдали два пута. У манастиру Житомислић почива дио њихових моштију које се чувају испред олтара.