ЖИВКОВИЋ: БОЛ ЗА ОЦЕМ И БРАТОМ НИСАМ ПРЕТВОРИЛА У МРЖЊУ, НЕГО У ЗАВЈЕТ ДА СЕ СТРАДАЊЕ ПАМТИ

БАЊАЛУКА, 30. ЈУНА /СРНА/ - Бранка Живковић из Подриња, која је током рата за непуна два мјесеца изгубила оца и брата, у свједочењу за Меморијални центар Републике Српске истиче да данас види највећу побједу у томе што бол није претворила у мржњу, него у завјет да се страдање памти, а да нове генерације одрастају без терета освете.

Бранка, која је одрасла у земљорадничкој породици у Доњој Каменици код Зворника, оца Крсту памти као човјека чије су поштење цијенили и Срби и муслимани, саопштено је из Меморијалног центра. "Са својим воловима радио је на имањима широм околних села, а комшије су га памтиле као човјека који никада није присвојио ништа што није било његово. Ако би нешто нашао на путу, окачио би на ограду да власник дође по то. Такав је био мој тата. Чак ни када је почео рат није дозволио да његови волови уђу у туђу њиву. Говорио је: `То није моје. Некад ће се свако вратити своме`", испричала је Бранка. Почетком априла 1992. године Бранка је, у осмом мјесецу трудноће, са трогодишњом кћерком избјегла у Лозницу и неколико седмица касније родила је сина. Крсто је желио да види унука којег никада није упознао, па је продао једно јуне како би кћерки донио храну и помоћ, али када је стигао до Дрине није било чамца којим би прешао на другу обалу и вратио се кући. Био је то њихов посљедњи сусрет. Неколико мјесеци касније, након пада Новог Села, 17. септембра 1992. године снаге такозване Армије БиХ покренуле су напад и на Доњу Каменицу. Крсто је тог јутра изашао испред куће да види шта се дешава, не желећи да опасности изложи своје синове. Рекао је сину: "Ти иди да доручкујеш, ја ћу само да обиђем". Није одмакао ни 200 метара када је погођен. Бранкин брат Срећо покушао је да му притрчи, али су рафали били толико јаки да је био приморан да се склони у ров. Управо захваљујући Крстиној жртви, присјећа се Бранка, остали чланови породице успјели су да се повуку и преживе напад. "Тата је нас све спасио", говорио јој је касније брат Мићо. Али трагедија породице ту није стала. Мићо Тешић, који је имао само 24 године, недуго прије рата одслужио је војску и запослио се у Београду. Био је ведар, омиљен у друштву и, како каже његова сестра, човјек који је увијек настојао да помогне другима. Из Београда је дошао с намјером да посјети сестру и сестрића, али је успут пристао да на положају замијени рођака како би овај могао да обиђе своју породицу у избјеглиштву. На положај је отишао 5. новембра. Већ наредног јутра, 6. новембра 1992. године, током напада припадника такозване Армије БиХ на Глођанско брдо, Мићо је нестао. Породица је три мјесеца живјела у нади да је жив и заробљен. Тек након откривања масовне гробнице пронашли су његове посмртне остатке. "Препознала сам га по леђима и по плавој тренерци. Имао је само двадесет четири године", рекла је Бранка која каже да је то био најтежи тренутак њеног живота. Иако је преживјела губитак оца и брата, а послије рата изгубила и преосталу браћу, Бранка није дозволила да у њој остане мржња. Када се породица вратила у Зворник, њен син је у школи добио другове и другарице муслиманске националности. Сјећа се да јој је једног дана рекао како се дружи са дјевојчицом Ином и једним дјечаком. "Рекла сам му: `Сине, немој никога да вријеђаш. Само буди човјек. Дјеца нису ни за шта крива`. Не мрзим никога. Треба да чувамо Републику Српску, али и да останемо људи", рекла је Бранка и додала да је та дјевојчица годинама долазила у њихову кућу и дружила се са њеним сином. Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа током Одбрамбено-отаџбинског рата. Свједочанства ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Меморијалног центра Републике Српске. Централна комеморација и сјећање на страдање 3.267 Срба Средњег Подриња и Бирча биће одржана у Братунцу 4. јула.