ВЕЛКА ЖИВКОВИЋ ВЕЋ 33 ГОДИНЕ ТРАГА ЗА ОЦЕМ И БРАТОМ

БАЊАЛУКА, 4. ЈУЛА /СРНА/ - Велка Живковић, која је рођена у Каменици код Зворника, 33 године не зна гдје су кости њеног оца Желимира и брата Милоша Зеленовића, који су нестали током Одбрамбено-отаџбинског рата.

"Најтеже није када изгубите некога. Најтеже је када не знате гдје почива. Тридесет три године палимо свијеће, а не знамо гдје су кости мог оца и брата", рекла је Живковићева у свједочењу за Меморијални центар Републике Српске. Отац Желимир радио је у руднику у Аустрији како би породици обезбиједио бољи живот и захваљујући његовом раду изградили су породичну кућу у којој су одрастали Велка и њена два брата, Милош и Милан. "Нисмо имали много, али смо били срећни. Отац је све стицао својим радом, а нас је учио да будемо сложни и да једни другима увијек будемо ослонац", рекла је Живковићева. Почетком деведесетих година, док су многи младићи долазили у своја села да организују страже, Милош је напустио посао у Београду и вратио се у Каменицу, те се као припадник резервног састава полиције Републике Српске од првог дана укључио у одбрану свог краја. "Никада није говорио да мрзи било кога. Волио је свој народ, своју славу и своје обичаје. Сматрао је да је његова дужност да брани свој дом", испричала је Живковићева. Она је у то вријеме већ била удата и са трогодишњим сином почетком априла 1992. године избјегла је у Мали Зворник, а њен отац је, због нарушеног здравља, отишао код познаника у Руму, док су браћа остала на положајима. Посљедњи пут је брата Милоша видјела крајем септембра 1992. године. "Рекао ми је: `Ти чувај дјецу. Не враћај се. Не знамо ко ће од нас остати жив`. Као да је осјећао шта ће се догодити", навела је Живковићева. Неколико седмица касније, 6. новембра 1992. године, положаји Војске Републике Српске на Глођанском брду нападнути су из више праваца, а према свједочењима преживјелих сабораца, Милош је први упозорио борце да су окружени и покушао да омогући њихово извлачење. Вјерује се да је приликом повлачења упао у засједу припадника муслиманских снага и од тог тренутка губи му се сваки траг. Породица је касније добијала различите информације, те су једни тврдили да је жив заробљен и одведен у Церску, други да је убијен и бачен у ријеку Дрињачу, али ниједна од тих информација никада није потврђена. "Тражили смо га свуда. Ишла сам на сваку идентификацију, распитивала се код свих који су могли нешто знати. До данас нисмо добили ниједан одговор", испричала је Живковићева. Само неколико дана касније породица је доживјела нову трагедију, када је отац Желимир, који је након лијечења у Лозници кренуо према Каменици како би пронашао своје синове, нестао на путу. Према сазнањима породице, стигао је до подручја Јошанице, одакле је даље била линија под контролом муслиманских снага и од тог дана више никада није виђен. Породична кућа у Каменици опљачкана је и запаљена. Више од три деценије Велка Живковић, њена мајка и брат трагају за истином. Подигли су споменик, иако их никада нису пронашли. Поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у Средњем Подрињу и Бирчу, Меморијални центар Републике Српске приказаће серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата, која ће бити објављивана свакодневно на дигиталним платформама Центра. Централна комеморација поводом страдања 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча од 1992. до 1995. године почела је данас у Братунцу у присуству највиших званичника Републике Српске и Његове светости патријарха српског Порфирија. Назив овогодишњег програма је "У Братунац се не зове, у Братунац се иде".