ДОЛИЈАНОВИЋ: БРАТА САМ ПРЕПОЗНАО ПО КОМАДУ ЏЕМПЕРА, ТИЈЕЛО СУ МУ ВУКЛИ КОЊИМА, А ПОТОМ ГА ЗАПАЛИЛИ

БАЊАЛУКА, 5. ЈУЛА /СРНА/ - Крсто Долијановић из братуначког села Братинце у свједочењу за Меморијални центар Републике Српске говорио је о страдању браће Вујадина и Миладина у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату.

"Изгубио сам два брата за непуних осам мјесеци. Једног сам сахранио цијелог, а од другог сам препознао само комад џемпера и траку од рударске чизме", навео је Долијановић. Он је испричао да су његова браћа, иако су имали посао и живот далеко од ратних дејстава, оставили све и вратили се у родне Братинце да бране своју породицу и завичај. "Дошли су да бране своју земљу, општину, село. Нису могли остати далеко док се овдје ратовало", напоменуо је Крсто. Према његовим ријечима, први је погинуо Вујадин 24. маја 1992. године, у првом нападу муслиманских снага на село Братинци, на мјесту које мјештани зову "башча Ђорђина". "Његово тијело током ноћи пронашли су најмлађи брат Душко и Драган Радовић, који су га у ћебету изнијели из села. Због опасности од нових напада сахрањен је већ сутрадан на сеоском гробљу, уз обезбјеђење припадника Војске Републике Српске. Годину дана касније породица је његове посмртне остатке пренијела на братуначко гробље", изјавио је Долијановић. Он је навео да су на Божић, 7. јануара 1993. године, снаге из Сребренице извеле напад на село Марићи, а његов брат Миладин био је на стражи. "Пробудио је саборце и кренуо да се врати на свој положај, крећући се од храста до храста како би избјегао ватру. Није успио - убијен је кроз храст, а његово тијело пренесено је у амбуланту у Кравици заједно са тијелима још неколико погинулих бораца", свједочи Крсто. Долијановић је испричао да су, након што су муслиманске снаге ушле у Кравицу, тијела извучена из амбуланте, везана сајлама за струју и вучена коњима, а потом су спаљена. Када су послије извјесног времена пронађени остаци - породица готово да није имала шта да сахрани. "Од брата сам препознао само једну шару на џемперу која није изгорјела и траку од рударске чизме. Сахранио сам двије кости и лобању", указао је Крсто. Ни након губитка браће Крсто није напустио положај, рат је провео као борац Војске Републике Српске, док су му истовремено на ратишту била и тројица синова, а најмлађег није видио шест мјесеци и када је дошао кући - мајка га није препознала јер је био мршав, необријан, исцрпљен од рата. Крсто данас живи у Братунцу, редовно одлази на гробље, пали свијеће и чува успомену на браћу, увјерен да њихова жртва не смије бити заборављена. Меморијални центар Републике Српске поводом обиљежавања 34 године од страдања Срба у средњем Подрињу и Бирчу приказује серијал до сада недовољно познатих свједочанстава широј јавности о страдању српског народа на овом простору током Одбрамбено-отаџбинског рата. Централна комеморација поводом страдања 3.267 Срба средњег Подриња и Бирча одржана је јуче у Братунцу, уз поруку "У Братунац се не зове, у Братунац се иде".