САРАЈЕВО ВАЖАН ПРАВОСЛАВНИ ЦЕНТАР

САРАЈЕВО, 12. ЈУЛА /СРНА/ - Публициста Драган Мијовић изјавио је Срни да је у Сарајеву још од 18. вијека живио врло богат грађански слој Срба, па је град на Миљацки словио за важан православни центар, а његова црквена општина за једну од најјачих и најбоље организованих на српским просторима.

ПИШЕ: Жељка ДОМАЗЕТ Мијовић наводи да у Сарајеву од 18. вијека било веома богатих Срба из редова кујунџија, трговаца, златара, ћурчија, ханџија. "Бијеху то врло патријархални и побожни људи, често хаџије, путници у Свету зељу, па се Сарајево сматрало важним православним центром, а његова црквена општина важила је за једну од најјачих и најбоље организованих на српским просторима", истиче Мијовић. Мијовић открива да је она вијековима слала богате прилоге и изван своје епархије, па и до Свете Горе и Царигарада, те су се грчке владике отимале за трон Дабробосанске епархије. "Та економска снага се видјела и у градњи велелепне Саборне цркве и владичанског двора, али и у бројним врло скупим надгробним споменицима у најфинијој мајсторској изради од најбољег камена. Такви су били породице Јефтановић од скупог шареног мермера, затим породица Бесаровић, Јелић, Деспић, Ристић, Петровић, Вуковић са прекрасним, често византијским орнаментима", напомиње Мијовић. Мијовић подсјећа да доста лијепих крстова припада крају 18. и почетку 19. вијека који су на ивицама украшени финим рељефима, са често исклесаном главом анђела изнад које су била уплетена крила. "Љепотом су се истицали споменици Милутина и Милице из 1745. и 1769. године /презиме нечитко/, Риста Петровића из 1807, Риста Бијелића па споменици Танасића, Ђуричића и других. Многи упечатљиви споменици из тог времена су, осим од хреше, израђивани и од бијелог сланика камена", истиче Мијовић. Он каже да је за Сарајево била карактеристична и врло честа израда "трокраких" споменика, попут крста без средњег дијела "стабла". "О мајсторлуку тадашњих клесара, званих ковачи, говоре и китњаста слова која нису усјечена у камен већ су исклесана као испупчена, а многа су била украшена шаром препочетом са иницијала старих јеванђеља и представљали су права мала умјетничка дјела. На једном крсту мајсторски је исклесано: `Овдје почива раба Божија Јела супруга Војина Јоановича, престави се 28. марта 1761`. И у доба османске културне помрачине, међу хришћанима је, ипак, тињала жишка умјетности. Путописци су тврдили да таквих лијепих споменика не бјеше нигдје у Србији током 18. вијека", навео је Мијовић. ЕПИТАФИ Мијовић указује да је на споменицима било различитих, па и подужих уклесаних епитафа попут: "О, ти немила смрти која људском судбином господариш, кад је тако твоје начело да на ред не гледаш нити младе како старе штедиш, а ти ледени гробе прими мене у себе, у теби ћу на вијеке до општег васкрсења почивати". У једном од епитафа пише: "И ево постадох прах и пепео. Збогом мили роде, навијек се с тобом растадох и одох да полазим ђедове своје." "Честа су била имена Јефтан, Павле, Јока, Ристо, Јово, Госпава, Трифко, Симеун, Доста... Као жртве колере из 1857/58. помињу се Јово Крешталица и Јованка Сударевић", наводи Мијовић. Мијовић каже да је на српском дијелу гробља на Царини сахрањен понеки Грк, Рус и неколико Бугара, који су радили као баштовани на беговским имањима. "Квалитетан споменик трговцу Ђорђу Мариновићу подигао је 1867. његов син, париски ђак Јован Мариновић, угледни државник и дипломата, предсједник владе Кнежевине Србије, који је до смрти остао везан за родно Сарајево, гдје је помагао национални покрет, цркву и школство овдашњих Срба. Достојан споменик својим родитељима подигао је ту и директор Гимназије, доктор Коста Крсмановић", рекао је Мијовић. СРБИ САХРАЊИВАНИ НОЋУ Мијовић прича да су сарајевски Срби радо излазили на гробље да прислуже свијеће и окаде своје ближње, и то најчешће на празник Светог цара Константина, за љетне, односно духовске задушнице. "За турског вакта хришћанска поворка са покојником кроз град се смјела кретати само у први мрак и ноћу, па и тада без јавног ношења крста. Прва сахрана једног Србина у по бијелог дана, са истакнутим крстом пред поворком обављена је 3. фебруара 1857. године у српском гробљу на Царини. Бјеше то сахрана аустријског конзула Димитрија Атанацковића, Србина рођеног у Сремским Карловцима. Турске власти нису могле примијенити ту забрану `у атар` великој сили, својој савезници Аустрији", појашњава Мијовић. Он истиче да се тако од тог времена Срби почеше копати по дану и са крстом. "Иначе, Атанацковић је почивао у гробној капели, коју је као пријатељ породице одржавао угледни Србин Ристо Периновић. Када су касније конзулове кости пренијете, ту православну капелу поче користити католичка породица Мате Пекића из Имотског, не зна се да ли по одобрењу Конзулата или породице покојника", наводи Мијовић. Мијовић каже да је на путу из Брода ка Сарајеву умро у Бусовачи још један аустријски конзул - Фердинанд Хас. "Сахрањен је 12. јануара 1868. године, такође, у гробљу на Царини, а сахрану је предводио чувени стари српски прота Стефан Баковић, заједно са фра Гргом Мартићем у име католичке заједнице. Четири године касније у Сарајеву је умро и секретар њемачког конзулата Хијероним, те и он бијаше сахрањен на Царини, и то по православном обреду. Наиме, покојник је био евангелик, па је Католичка црква одбила да изврши опијело, што је учинио прота Баковић, уз саслужење млађих свештеника", истиче Мијовић. Мијовић каже да је, према свједочењу Ивана Коларића, између два свјетска рата католички дио гробља заузимао једва четвртину укупне парцеле, а најстарији споменик датира из средине деветнаестог вијека и подигнут је једној Бечлијки. "Ту су потом сахрањивани аустријски официри из времена окупације, а касније ту гроб нађе и неколико Талијана, Енглеза, Нијемаца, Чеха, Мађара, Пољака, Француза и разних других", прича Мијовић.