ОБИЉЕЖЕНЕ 33 ГОДИНЕ ОД ПЕТРОВДАНСКЕ БИТКЕ

ДОБОЈ, 12. ЈУЛА /СРНА/ - У Добоју су данас обиљежене 33 године од Петровданске битке у којој је Војска Републике Српске /ВРС/ одбила офанзиву муслиманско-хрватских снага које су намјеравале да војно споје зенички и тузлански корпус и тако доврше етничко чишћење српског становништва са тог подручја.

Тадашњи командант Првог батаљона Добојске бригаде ВРС Димшо Живановић рекао је новинарима да је петровданска битка вођена 12. јула 1992. године од приградског насеља Вила до Путниковог брда и да су јаке муслиманско-хрватске непријатељске снаге рачунале да је пажња бранилаца ослабљена због вјерског празника. "Напад је почео у 12.00 часова, а претходила му је артиљеријска паљба", испричао је Живановић и додао да од гранатирања нису били поштеђени цивилни циљеви у граду. Он је навео да су током првог дана битке за одбрану града погинула 34 српска борца и припадника полиције, а више од 76 је рањено, и да се за многе радило о изузетном ватреном крштењу. Живановић је рекао да, иако је непријатељ успио да продре у предграђе Добоја, браниоци су већ у послијеподневним часовима стабилизовали линију, а у вечерњим се знало да је град одбрањен. Учесник контраофанзиве Боро Цвјетковић каже да браниоци нису жалили себе јер су знали да су иза њих једино незаштићено цивилно становништо. Да се поклони сјенама сабораца дошао је и Зоран Девић, који је тада тешко рањен, а који је поручио да се петровданској битки мора озбиљније приступити и писано задокументовати свједочења бранилаца за будуће генерације, а њеним учесницима указати поштовање које заслужују јер су жртвовали себе да би данас сви живјели у слободи. Предсједник Скупштине добојске Борачке организације Перо Тубић рекао је да су муслиманско-хрватске снаге 12. јула 1992. године намјеравале да заузимањем Добоја споје тузлански и зенички корпус, и уједно угрозе операцију "Коридор живота" која се одвијала, што би за посљедицу имало то да би судбина и садашња мапа Републике Српске биле много неизвјесније. Парастос убијеним служен је у приградском насељу Вила, а потом су код спомен-обиљежја положени вијенци. Свештеник Никола Панић указао је да се обиљежавањем данашњег датума од заборава чувају жртве које су страдале за одбрану својих ближњих а што будући нараштају морају знати. "Нажалост, данас се у свијету не гледа исто на све жртве, и то нарочито на жртве оних који су бранили своја огњишта, што није праведно", изјавио је Панић, који је упоредио однос међународне заједнице према јучерашњој комеморацији у Сребреници и данашњој у Кравици те Подрињу. Данашњем парастосу присуствовао је и посланик у Народној скупштини Републике Српске Данијел Јошић и замјеник министра одбране у Савјету министара Александар Гогановић. Тог 12. јула у подневним часовима јаке муслиманско-хрватске снаге, регуларна војска Хрватске и страни плаћеници, од којих су неки, према заробљеној документацији били и из Енглеске, напали су Добој из пет праваца у пет таласа с циљем да га, потпомогнуте непријатељским снагама које су биле у Јоховцу, окруже и заузму. Напад је био веома жесток - артиљеријски и пјешадијски, а од дејстава није било поштеђено ни уже градско језгро. Према процјени, непријатељ је имао намјеру да савлада одбрану заузимајући доминантне коте, те да продужи према Присадама, окружи град, пресијече комуникацију са Бањалуком да би се спојили са снагама који су од Брода и Дервенте већ стигле у Которско и Јоховац. Добој је тада бранио један ојачани батаљон. Након прегруписавања, браниоци су око 17.00 часова стабилизовали линије одбране, а посљедњи ударни талас непријатеља догодио се послије поноћи када су намјеравали да извуку своје погинуле и рањене. Петровданска битка догодила током друге фазе битке за "Коридор живота", подручје око Дервенте, а намјера непријатеља је била да се та акција компромитује, што је онемогућено. О страдању 99 цивила током гранатирања Добоја у Одбрамбено-отаџбинском рату свједочи и спомен-плоча постављена у градском парку, поред неколико биста народних хероја из Другог свјетског рата. Током ратног сукоба у Добоју је рањено 399 цивила, од којих је већи број као посљедицу имао инвалидност. За гранатирање града и цивилне жртве још нико није одговарао.