29.04.2024

09:08:00

СВЕ ПОГИНУЛЕ ТОКОМ РАТА ПРИКАЗУЈУ КАО ЖРТВЕ ИЗ 1995. ГОДИНЕ

Постоје многи докази и спискови погинулих Бошњака у борбеним дејствима прије проглашења Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године. Тај број није занемарив, али нигдје више нема њихових гробова јер су након рата посмртни остаци пренесени у Поточаре и сви уписани као жртве из 1995. године

СРЕБРЕНИЦА, 29. АПРИЛА /СРНА/ - Актуелни замјеник начелника општине Момчило Цвјетиновић, који је био учесник догађаја у јулу 1995. године, када су јединице Војске Републике Српске ослободиле Сребреницу, истакао је да су нетачне бошњачке тврдње о броју жртава из тог периода који је уписан на меморијалном камену у Поточарима. Цвјетиновић је рекао Срни да се од избијања рата у БиХ муслиманска страна константно служила лажима и покушајима превара. Он је навео да је у Поточарима прво постављен камен са уписаним "задатим" бројем од 8.372 бошњачке жртве из јула 1995. године до којег на све могуће начине треба доћи поименично како би стално биле присутне тензије и осуда српског народа, те живот на овим просторима био неподношљив. "Под менторством западних сила континуирано се бави манипулацијама, од представљања ратних догађаја, креирања инцидената за које лажно, без икаквих доказа, окривљују Србе, до енормног увећања броја жртава приликом пада Сребренице 1995. године", указао је Цвјетиновић. ИМЕНА ЖРТАВА БИЛА НА БИРАЧКИМ СПИСКОВИМА НАКОН РАТА Да је тачно да се на све начине покушава оправдати "задати" број жртава, Цвјетиновић је навео да то потврђује и чињеница да се међу уписаним именима погинулих налазе имена око 80 живих људи која су објављена прије скоро 20 година, те да је више од 3.000 уписаних имена било на бирачком списку након рата. Он је указао да су у Поточаре пренесени посмртни остаци скоро свих Бошњака изгинулих при нападима на српска села у току рата, прије 1995. године, као што је случај Суље Суљагића, оца директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића, који је погинуо у децембру 1992. године, а пренесен је из братуначког села Вољавица у Поточаре и наведен као жртва из 1995. године. Цвјетиновић је напоменуо да постоје многи докази и спискови погинулих Бошњака у борбеним дејствима прије проглашења Сребренице заштићеном зоном УН у априлу 1993. године и да тај број није занемарив, али нигдје више нема њихових гробова јер су након рата посмртни остаци пренесени у Поточаре и сви уписани као жртве из 1995. године, што је историјска лаж која је несхватљива и неприхватљива. Несхватљиво је да само ријетке породице нису дозволиле да се њихови погинули ексхумирају из породичних гробаља и преносе у Поточаре. "У сеоским гробљима су остали многи нишани са именима и датумом погибије многих, чија се имена налазе уписана и у Поточарима, али као жртава наводног геноцида. Та имена су остала и на спомен-плочама у муслиманским селима које су постављене након њиховог повратка", појаснио је Цвјетиновић. Такође, он је напоменуо да се у Поточарима међу жртве из јула 1995. године укопавају и чланови породица погинулих бошњачких војника који изразе такву жељу, што је позната чињеница коју је прије неколико година Срни потврдио бивши директор поточарског меморијала Мерсед Смајловић. Међународни званичници то знају и не реагују на те подвале јер је све то саставни дио пројекта који је, према Цвјетиновићевим ријечима, довео до приче формулисане, без поштовања одредаба и правила, као геноцид. "То је неки посебни геноцид по неким тренутним правилима, а проглашен је с циљем да се окриви и понизи српски народ и омаловаже његове жртве у посљедњем рату у БиХ, али и у два свјетска рата у којима је дао огромне жртве и био увијек на побједничкој страни борећи се против фашизма и освајача", нагласио је Цвјетиновић и додао да се тиме покуша оправдати НАТО бомбардовање Републике Српске и Србије. Он је рекао да се јавља сумња да су у Поточарима укопане и неке српске жртве за којима се трага више од 30 година будући да нико не контролише укопавања у том центру. НАЈВИШЕ БОШЊАКА НАСТРАДАЛО У МИНСКИМ ПОЉИМА И МЕЂУСОБНИМ СУКОБИМА Цвјетиновић је указао и на познату чињеницу коју су јавно износили и преживјели муслимански војници, учесници колоне која се из Сребренице повлачила у пробоју према Тузли, а то је велики број самоубистава, погибија у минским пољима. Велики број њих настрадао је и у међусобним обрачунима приликом лутања по шумама и сусрета дезоријентисаних муслиманских војних група када су се сукобљавали до истребљења не знајући да су иста војска, а плашећи се заробљавања, јер су били свјесни злочина које су починили над српским становништвом током рата. "Познат је случај да су нађени објешени о једно дрво отац и син", навео је Цвјетиновић и истакао да је највише настрадалих Бошњака приликом пада Сребренице било у међусобним обрачунима и у минским пољима. Он је указао и на то да је познато да је постојао списак за ликвидације неподобних који је сачинио врх локалне СДА и да су многе ликвидирали њихови сународници. На основу "задатих" бројева и различитих лажних прича долази се до резолуције о Сребреници, за коју је Цвјетиновић истакао да је пројекат давно смишљен у западним центрима моћи. Према његовим ријечима, тај пројекат се с времена на вријеме допуњава да би се на све начине забранило говорити и спријечило истраживање историјских чињеница у збивањима око Сребренице, уз пријетњу жестоким казнама, иако је познато да је све подложно ревизији и провјери осим наводног "сребреничког геноцида". Он сматра да је циљ да Срби буду покорени као слободарски народ, да прихвате западне вриједности и постану послушници у БиХ и Хрватској, па и Србији, те да Запад међу Србима тражи савезнике који ће спроводити такву политику.