05.05.2024

12:46:00

ПОДСЈЕТНИК ЗА НИКШИЋА КАДА БУДЕ ПИСАО ДРУГО ПИСМО

Охрабрено све већим притисцима колективног запада преко својих званичних и незваничних представника, политичко Сарајево је изашло из политичке коректности према српском народу и Републици Српској, желећи да лажним тврдњама оптужи српски народ за све неостварене наде и планове бошњачког ратног концепта

Пише: Милорад ГУТАЉ ЗВОРНИК, 5. МАЈА /СРНА/ - Продукт политичке кризе у БиХ јесте поданички однос дијела бошњачке Федерације БиХ према колективном западу и суверенистичко-дејтонски концепт који заговара Република Српска. Бошњачка политичка елита, без обзира која струја у том дијелу Федерације доминира "тројка", СДА или сви заједно, опредијелила се за концепт окупације, односно "предаје" власти странцима, високом представнику којег није именовао Савјет безбједности УН и западним амбасадама, мислећи да ће без властите политичке самосвијести лакше доћи до концепта унитарене БиХ. Сукобљавање ова два политичка концепта доводи до све веће политичке кризе која се може ријешити само унутрашњим дијалогом, без уплитања странаца, између Републике Српске и Федерације БиХ. Међутим, проблем је у томе што бошњачка политика нема мјере у својим захтјевима којима жели да наметне доминантан однос српском народу да буде "срећан" у сарајевској џамахирији без Репубике Српске. Охрабрено све већим притисцима колективног запада преко својих званичних и незваничних представника, политичко Сарајево је изашло из политичке коректности према српском народу и Републици Српској желећи да лажним тврдњама оптужи српски народ за све неостварене наде и планове бошњачког ратног концепта. Тако Рамо Исак, федерални министар унуташњих послова, има жељу да погине за БиХ "јер би у том случају био шехид", док премијер Федерације БиХ Нермин Никшић пише писмо предсједнику и премијеру Републике Српске Милораду Додику и Радовану Вошковићу да "покажу како се ипак не ради о системском терорисању повратника у Републику Српску". О Рами Исаку било би сувишно било шта рећи, али се за Никшића, који је важио за умјереног сарајевског политичара, може рећи да губи политичко тло за уравнотежени однос у земљи у којој владају потпуна политичка мимоилажења. Никшић, писмом упућеним Додику и Вишковићу, излази из политичке ралности и окривљујући само једну страну, овога пута српску, стављајући се, како кажу Загрепчани, у раван сарајевске чаршије која осуђује све што није у њеном интересу и по њеној мјери. Први човјек федералне Владе на овај начин користи свој положај да ионако узаврелу политичку ситуацију у БиХ доведе до нетрпељивог политичког максимума, свјесно лажно оптужујући Републику Српску и њено руководство. Насупроти Никшићевим тврдњама у писму да је приликом сваког инцидента према српским повратницима "федерална Влада реаговала хитно, дајући јасну, јавну и безрезервну подршку повратницима", Срби у Федерацији БиХ су доведени до истребљења, са појачаним притиском на оне што су из неких разлога још остали у бошњачком ентитету. Никшић се није осврнуо ни једном ријечју на најновији притисак на Србе којима се одузимају имања у Сарајеву, како се то предвиђа нацртом урбанистичког плана Кантона Сарајево. Овим нацртом, хиљаде дунума српске земље у Сарајеву се претвара у зелене површина на којима власници неће моћи да граде, раде или да је продају. Срби остају власници земље, али са њом неће моћи, како је то предвиђено најновијим нацртом, да располажу. Дакле, Срби у Сарајеву остају номинални власници своје земље, али са њом располаже Кантон Сарајево. Најопаснији вид угрожавања повратника јесте када иза тога организовано стоји или кантон или федерална Влада, свеједно је, што је сада случај у Сарајеву из кога је протјерано око 150.000 Срба, док је ево на ред дошло и одузимање њихове непокретне имовине. Чист Никшићев рачун. Лажно нападај власти Републике Српске да не воде бригу о бошњачким повратницима, док се српским у Федерацији организовано одузимају имања да се не би имали гдје вратити. Иако је и раније писано и коментарисано о нападима на Србе повратнике у Федерацију БиХ, потребно је поново подсјетити Никшића, јер брзо заборавља нападе на Србе у својој федерацији. Шта Никшићу не смета? Никшићу не смета што су српска гробља и цркве стална мета напада и скрнављења на простору Федерације БиХ, не смета му што православни свештеници у неким федералним мјестима при кретању и обављању свете дужности, ради личне безбједности, умјесто мантије на улици или јавном превозу, носе цивилну одјећу, а пресвлаче се кад стигну у цркву или на друге вјерске обреде. Никшићу не смета скрнављење Саборног храма у Тузли на чијим је зидовима био нацртан полумјесец са звијездом, Никшићу не смета што је Бошњак из насеља Баре испуцао цијели шанжер из ватреног оружја испред цркве у Пожарници, око које се окупило неколико стотина Срба у овом повратничком насељу на Светог Илију Громовника. Никшићу не смета каменовање куће Србина Милоша Петровића у сарајевској општини Центар, Никшићу није сметало паљење куће Сави Билановићу, српском повратнику у Бусовачу, Никшићу није сметало што су на кућу повратничке српске породице Цветка Симића у Шпионицу код Сребреника бацане петарде и камење, уз пријетњу да ће их мрак прогутати. Сличан случај се догодио породици Чутурић у близини Бановића, која је боравила у контејнеру да обнови порушену кућу. Никшића вјероватно радује што је ова породица из страха одустала од обнове куће и повратка, уопште. Никшићу не смета што је српско гробље у мјесту Горње Бабице код Лукавца четири пута скрнављено, не смета му што је на овом српском гробљу порушено чак 40 споменика. Наведени примјери напада на српске повратнике у Федерацији БиХ су само овлаш поменути, док их у стварности има много више, као што су напади на незаштићене српске жене у селу Тумаре код Лукавца. Никшића треба подсјетити да Бошњаци, не само што нападају на Србе и њихову имовину у Федерацији БиХ, то раде и на простору Републике Српске. На Ђурђев граду изнад Зворника, црква посвећена Светој Петки Трнови скрнављена је 19 пута, дрвени крст на Ђурђев граду паљен је осам пута, споменик подигнут за 126 погинулих и несталих бораца Војске Републике Српске на Глођанском брду рушен је до темеља четири пута, док је споменик за 11 убијених српских цивила и полиције на Црном врху код Зворника рушен три пута. Ове поступке својих сународника, као и друге који нису наведени, а за које Никшић сигурно зна, никада није осудио, чиме је директно заслужан за српски страх. Нека ово буде само подсјетник за Никшића када буде писао друго писмо.