САРАЈЕВО ПОСТАЛО ЦЕНТАР ДИПЛОМАТСКИХ СКАНДАЛА

Тврдња политичког Сарајева да се "становници БиХ не могу и никада неће веселити војсци Србије", је нетачна из разлога што се српски народ у Републици Српској, као и већина Срба у Федерацији БиХ весели војсци Србије, доживљавајући је као своју

Пише: Милорад Гутаљ ЗВОРНИК, 8. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Бошњачко Сарајево је у посљедње вријеме постало центар дипломатских скандала наивно вјерујући да ће тиме привући пажњу на себе у остваривању својих зацртаних циљева који се односе на неподијељену и саму себи довољну Босну којом ће суверено владати. Најновији дипломатски скандал бошњачког Сарајева јесте онемогућавање обиљежавања Дана државности Србије и Дана војске Србије, који је требало да се одржи 13. фебруара у хотелу "Хилс" на Илиџи код Сарајева. Сарајевске политичке структуре, коју раде по налогу неких западних амбасада, јер о много чему немају властито мишљење, устврдиле су да се "становници БиХ не могу и никада неће веселити војсци Србије", јер, како су рекли, та их војска подсјећа на најстрашније злочине почињене на овим просторима. Овакав став показује да бошњачко Сарајево има јако кратко памћење које, рефлектујући у прошлост, показује да нема властити историјски идентитетски ход са којим би се идентификовало и процјењивало када треба наступити дипломатски, а када коректно политички. Бошњачком Сарајеву треба освјежити историјско памћење и скренути пажњу на најмање двије ствари. Српска или Краљева војска је под командом војводе Степе Степановића побједоносно ушла у Сарајево 1918. године, ослобађајући овај град од аустроугарске окупације. Сарајлије муслимани су тада клицале српској ослободилачкој војсци и пјевале – "Сарајево испод Требевића, сад си варош Карађорђевића". А, само четири године раније те исте Сарајлије – муслимани дочекале су аустроугарског окупатора са цвијећем, чинећи најстрашније злочине над српским народом као шуцкори у аустроугарској војсци. О злочинима муслимана и шуцкора које су починили над српским народом од 1914. до 1918. године писао је и нобеловац Иво Андрић. Српска власт у ослобођеној земљи није осветнички дјеловала на муслиманске злочине него их је, стварајући нову државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Крљевину Југославију, амнестирала као равноправне грађане. Тако су муслимани ушли некажњено у нову државу против које су се, чинећи злочине, борили. Добили су сва политичка и друга равноправна права организовани у Југословенску муслиманску организацију коју је водио Мехмед Спахо. И, друго. Тврдња да се "становници БиХ не могу и никада неће веселити војсци Србије" је нетачна из разлога што се српски народ у Републици Српској, као и већина Срба у Федерацији БиХ весели војсци Србије, доживљавајући је као своју. Понашање политичког Сарајева најбоље је описала српски члан и предсједавајућа Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић, истичући да је Сарајево још једном показало своју мрачну страну и крајњу нетолерантност. Цвијановићева је навела да "мржња коју Сарајево емитује ка Србији не може, а да се не одрази на перцепцију Републике Српске и српског народа према БиХ". Ово није једини дипломатски скандал које упорно производи бошњачко Сарајево, понашајући се и даље као размажено дериште, на кога више нико не обраћа пажњу. Перјаница тих скандала Елмедин Конаковић, министар иностраних послова у Савјету министара, упутио је протестну ноту Хрватској због изјаве предсједника Хрватског сабора Гордана Јандраковића који је изразио увјерење да ће "концепт три конститутивна народа на крају превладати јер иначе неће бити БиХ". Јандраковић рекао само оно што је записано у Уставу БиХ. Конаковић је упутио и протестну ноту и Србији због присуства државних представника Србије на обиљежавању 9. јануара – Дана Републике Српске, иако је Република Српска, која је настала 9. јануара 1992. године, призната међународним уговором 1995. године у Дејтону. Треба подсјетити да је бошњачко Сарајево изазвало дипломатски скандал када су чланови Предсједништва БиХ Жељко Комћић и Шефик Џаферовић одбили сусрет са шефом руске дипломатије Сергејом Лавровом, само, како је наведено, из разлога што се дан прије са Лавровом састао тадашњи српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик. Овдје је излишно помињати бошњачке скандале који су се односили на забрану прелета српских хеликоптера да гасе пожаре у Републици Српској или да српски званичници посјете српска страдања у Пребиловцима, Коритима и другим стратиштима, па све до забране уласка српских научних радника и академика из Београда у никад суверени и унитарну БиХ. Шта се то дешава нашим комшијама муслиманима или Бошњацима или Бошњанима да не могу да, "управљајући собом", сарађују са комшијама на равноправним основама, него дипломатским скандалима провоцирају и дижу тензије, тражећи савезнике на Западу, иако су свјесни да им ни они не могу помоћи у остваривању свог наума да протјерају Србе и Хрвате из њихових "Газа". Бошњаци, раније муслимани, у свом историјском трајању нису имали ни буне ни ослободилачке ратове против окупатора него су га управо увијек дочекивали са цвијећем да му служе. Ни лоша "искуства" из два свјетска и грађанског рата нису им помогла да живе слободно у својој земљи, па желе опет туђу "чизму" да јој служе. Својатају Нијемца Кристијам Шмита, који није оно за што тврди да јесте, а Бошњацима јесте само ако ради против Срба – а ради, или америчког амбасадора Мајкла Марфија у кога су уложили све "карте" да им "донесе" унитарну, а који на њихову велику жалост необављена посла неповратно пакује кофере. Конаковићу је остало још да у име свих Бошњака напише сам себи протестну ноту и да остави посао којим само изазива дипломатске и друге скандале.