ДА ЛИ ЈЕ СВЕТОСАВСКИ И КОСОВСКИ НАРОД И ЈАСЕНОВАЧКИ НАРОД?

БАЊАЛУКА, 25. АПРИЛА /СРНА/ - Стварање Републике Српске Крајине и Републике Српске био је рефлекс народа који је настојао избјећи нови геноцид након оног почињеног у Независној Држави Хрватској /НДХ/, рекао је професор на Катедри за историју Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Драгиша Васић.

Васић је истакао да је на великом дијелу простора, одакле су власти НДХ организовале одвођење Срба у логор на ушћу Уне у Саву, затирање преосталог дијела тог народа довршено у ратовима за насљеђе Југославије поткрај 20. вијека. Према његовим ријечима, никада се неће сазнати тачан број жртава геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у клерофашистичкој НДХ током катаклизме Другог свјетског рата. "Величина и страхота страдања намећу позитиван одговор на питање - да ли су Срби јасеновачки народ? У комунистичкој Југославији у име те идеологије и политике, односно `братства и јединства`, геноцид над Србима у НДХ био је скрајнута тема", навео је Васић. Васићев ауторски текст за Срну преносимо у цијелости: Српски народ на завојитој и клизавој историјској путањи истрајава двоцифрен број стољећа, стичући одлике које обједињују његове припаднике и које га разликују од других народа. Плодотворна дјелатност Светог Саве, највеће историјске личности, и Косовска битка, централни догађај националне повјеснице, дубоко су утиснути у идентитет Срба. Тражећи у новијој историји епитете овог народа попут светосавског и косовског морамо се запитати да ли је то јасеновачки? Никада нећемо дознати тачан број жртава геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у клерофашистичкој НДХ током катаклизме Другог свјетског рата. У послијератним деценијама није предузето систематско истраживање. Сигурно је да је жртава било више стотина хиљада, а највише њих су усташе погубиле у Јасеновцу. Сигурно је да је то мјесто највеће стратиште у српској и јужнословенској историји. Он је највећи и најстрашнији логор смрти које нису организовале власти Трећег рајха. Ликвидирање жртава било је далеко бруталније него у Аушвицу и осталим Хитлеровим логорима смрти. Павелићев логор смрти постојао је дуже, све до краја априла 1945. године. На великом дијелу простора одакле су власти НДХ организовале одвођење Срба у логор на ушћу Уне у Саву затирање преосталог дијела тог народа увелико је довршено у ратовима за насљеђе Југославије поткрај 20. вијека. Тада је стварање Републике Српске Крајине и Републике Српске било рефлекс народа који је, превазилазећи подјелу на партизане и четнике из Другог свјетског рата, настојао избјећи нови геноцид. Величина и страхота страдања намећу позитиван одговор на питање: да ли су Срби јасеновачки народ? Ипак, док је дјело Светог Саве и косовско предање у основама српског идентитета, упитно је да ли се то може тврдити за страдање Срба у 20. вијеку. Зашто? Народ/нација је основна категорија историјског развоја. У 20. вијеку Срби, тачније српске политичке и интелектуалне елите, напуштали су ту категорију. Са српског националног оквира прешли су на наднационални, југословенски оквир у Првом свјетском рату, у вријеме епског страдања нарочито источног дијела народа. У Другом свјетском рату у јеку страдања, највише западног дијела народа, кроз партизанску борбу против фашистичких злотвора прихваћали су свјесно или несвјесно комунистичку идеологију чије становиште није била нација, поготово српска, већ радничка класа. У комунистичкој Југославији у име те идеологије и политике, односно "братства и јединства", геноцид над Србима у НДХ био је скрајнута тема. Чињеница је да су и тада, а нарочито у постјугословенском и посткомунистичком периоду, на ову тему стварани вриједни научни и публицистички радови, као и врхунска умјетничка дјела. Ипак, систематско, свеобухватно и организовано прегнуће на изучавању геноцида над Србима у НДХ, одговор на ревизионистичке интерпретације тог важног феномена /посебно у савременој Хрватској/ и његовање културе памћења није ни близу потребном нивоу. Разлози се могу тражити у заузетости рјешавањем егзистенцијалних питања нације и државе, у националним карактеристикама, рецидивима комунистичке и југословенске идеологије присутне у извјесној мјери и данас /нарочито у академској средини/. Ако Влада Републике Српске недавно тражи од локалних самоуправа да именују "Улице јасеновачких жртава", значи да у колективној свијести нема Јасеновца у мјери у којој би требао бити. Још причамо о градњи меморијалног центра у Доњој Градини умјесто да смо га одавно подигли. Још увијек имамо мало квалитетних научних истраживања о геноциду у НДХ и о Јасеновцу. Запитајмо се зашто не знамо довољно о страдању предака и сународника и зашто окрећемо главу од те тешке теме. Могуће да је погрешан приступ њеном изучавању у школама и њено представљање у медијима, филмовима и другим умјетничким дјелима. Могуће је да се недовољно угледамо на јеврејски приступ изучавању и култури памћења Холокауста. Срби западно од Дрине су остатак народа који је масовно страдавао у устанку Срба у Херцеговини и Босни 1875–1878. године, у Првом свјетском рату 1914–1918, у ратовима 90-их година, а највише у Другом свјетском рату, посебно у логору Јасеновац. Народ који не поштује и не памти своје жртве не заслужује свијетлу будућност. Стога је крајње вријеме да у колективној свијести Срба, а најприје оних западно од Дрине, Јасеновац добија значајније мјесто. У Спомен-подручју Доња Градина, код Козарске Дубице, у недјељу, 27. априла, биће обиљежен Дана сјећања на жртве усташког злочина – геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини. Влада Републике Српске прогласила је 27. април Даном жалости поводом сјећања на жртве усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ од 1941. до 1945. године.