САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ - ПУЦЊЕВИ НА ОКУПАТОРА

БИЈЕЉИНА, 27. ЈУНА /СРНА/ - Члан "Младе Босне" Гаврило Принцип извршио је 28. јуна 1914. године атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву.

У атентату је, од посљедица случајног рањавања, преминула и његова супруга Софија Хотек. Сарајевски атентат послужио је аустроугарским властима за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата. Чланови "Младе Босне" извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и из тежње тада већинског српског народа у БиХ, али и припадника других народа и вјера, за ослобођење и уједињење. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља гдје су се одржавали маневри до Вијећнице. Ријеч је о Мухамеду Мехмедбашићу, Васи Чубриловићу, Недељку Чабриновићу, /који је бацио бомбу на поворку, коју је престолонасљедник одгурнуо са крова и она је пала на сљедећи аутомобил у колони/, Цвјетку Поповићу, Данилу Илићу, Трифку Грабежу и Гаврилу Принципу. Принцип и остали младобосанци чули су експлозију и напустили своја мјеста. Након тога, сплетом случајности, аутомобил у којем је био Фердинанд прошао је поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ. Први хитац је ранио Фердинанда у врат, а други, намијењен гувернеру тадашње БиХ Оскару Поћореку, ранио је Софију у стомак. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера. Принцип је скочио у Миљацку и покушао да изврши самоубиство капсулом цијанида, али није успио. Затим је покушао да испали хитац себи у главу, али су га предухитрили жандари и ухапсили. Због атентата на Франца Фердинанда, 12. октобра 1914. године пред суд је изведено 25 младих људи. Суђено им је у монтираном "Сарајевском процесу" од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра. Према аустроугарском закону, смртна казна се није могла изрећи лицима млађим од двадесет година у вријеме извршења кривичног дјела. Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж су стога осуђени на максималну казну од двадесет година затвора гдје су били изложени страшним мучењима. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цвјетко Поповић на 13 година затвора. Вељко Чубриловић, Михајло Јовановић и Данило Илић, који су помагали младобосанцима да изврше атентат, погубљени су вјешањем 3. фебруара 1915. у Сарајеву. Вељко Чубриловић, најстарији међу њима, ноћ пред смрт написао је писмо породици. Оригинал је спаљен, по наредби суда, али се тамничар сажалио прије него што је запалио писмо и преписао га. Потресне ријечи човјека пред чијим очима је већ била смрт свједоче о вјери да жртва није узалудна и да ће све, па и његову кћерку Наду, која је тада имала само годину дана, у будућности "огријати слобода". Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је послије историјског и херојског пуцња Гаврила Принципа успио да се извуче из Сарајева и преко планина побјегне у Црну Гору, у Никшић. Мислећи да је ту безбједан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније. Године 1919. године вратио се у Сарајево, а 1943. хапсе га усташе. У затвору проживљава страшне тортуре. Преминуо је 29. маја 1943. од посљедица мучења. Гаврило Принцип је казну служио у чешком Терезину, гдје је и умро 28. априла 1918. године. При крају живота веома је ослабио, имао је 40 килограма због лоших затворских услова, тамновања и мучења. На зиду ћелије у којој је умро Принцип је написао: "Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу...". А на затворској лименој порцији, у знак сјећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу младобосанца Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето дјело, Гаврило је урезао стихове: "Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви - Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи". Посмртни остаци "видовданских јунака" након Првог свјетског рата, 7. јула 1920. године пренесени су и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву да би тек 1939. године њихове кости биле коначно положене у капели "Видовданских хероја" на православном гробљу у сарајевском насељу Кошево. Власти Краљевине Југославије поставиле су спомен плочу на мјесту гдје је Принцип извршио атентат, али су је окупаторске њемачке и усташке снаге, које су дошле у Сарајево, уклониле 1941. године и однијеле на дар нацистичком вођи Адолфу Хитлеру. На истом мјесту након Другог свјетског рата поново је постављена спомен плоча на којој се налазио натпис: "Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом". Ту спомен плочу у протеклом рату у БиХ, 1992. године маљем су уништили припадници муслиманске војске, као и Принципове отиске стопа на мјесту атентата које су се налазиле испред Музеја "Младе Босне". Мост у Сарајеву, недалеко од мјеста атентата, 1918. године добио је назив по Гаврилу Принципу - Принципов мост, да би га након протеклог рата власти у Сарајеву преименовале у Латинску ћуприју. И родна кућа Гаврила Принципа, која је била запаљена у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године и претворена у спомен-музеј који је чувао успомену на овог храброг младића, поново је запаљена 1992. године. Са нестанком Срба из федералног Сарајева, нестао је и дух "Младе Босне".