ЗАУЗЕТИ НАУЧНО И ЕТИЧКИ ОДГОВОРАН СТАВ ПРЕМА ПИТАЊУ СТРАДАЊА У БиХ

БАЊАЛУКА, 10. ЈУЛА /СРНА/ - Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске позива све друштвене, академске, медијске и институционалне актере у земљи и иностранству, да заузму научно и етички одговоран став према питању страдања у БиХ.

"Признање свих жртава, без селективности и политичких калкулација, темељ је сваког озбиљног процеса помирења. Наука, право и историја не смију бити подређени дневној политици, нити инструментализовани ради једностраних интерпретација", саопштено је из Центра. У саопштењу се наводи да се ниједан наратив који није могуће научно-стручно истраживати и презентовати не може третирати као утврђена чињеница, већ као пропаганда. "Тек када се и Меморијални центар `Поточари` сагледа у свјетлу стварних података као гробље припадника војне формације, који су страдали у комплексној војној операцији биће могуће изградити искрен дијалог о жртвама, одговорности и будућности", указују у Центру за друштвено-политичка истраживања. У саопштењу се истиче да Центар остаје отворен за сарадњу са свим актерима који дијеле овај приступ и који су спремни да се суоче са истином у свој њеној сложености. "Догађаји из јула 1995. године, када је Војска Републике Српске, ради демилитаризације енклаве, ушла у Сребреницу, а војно крило Муслиманске браће у БиХ, то јест 28. дивизија тзв. Армије БиХ, покушало организован пробој ка територији под контролом својих снага, представљају један од најконтроверзнијих и најинструментализованијих момената у новијој историји Европе и шире", наводи се у саопштењу. Из Центра су додали да пресуде Хашког трибунала, мада донекле донесене у формалном складу са процесним нормама, у значајној мјери игноришу утврђене чињенице, које сугеришу да су муслимански цивили из енклаве на захтјев УН и представника ових цивила безбједно превезени на муслиманску територију, те да је већина лица која се воде као жртве ратног злочина страдала у контексту активне војне операције. Према налазима Трибунала и хиљадама докумената и свједочанстава муслиманске стране и међународног фактора, пробој из окружења извршила је организована, наоружана и командно вођена јединица – 28. дивизија, чији припадници су носили униформе у одређеном обиму, имали јединствену команду, извршавали борбене задатке и организован напад или отпор у више борбених контаката са Војском Републике Српске, наглашава се у саопштењу. Из Центра указују да ове чињенице потврђују и изјаве припадника ове војне формације, које су дали својим органима безбједности, те евиденције војног крила Муслиманске браће у БиХ. Подаци из званичних извора, попут базе федералног Министарства за питања бораца, показују да су сва, или скоро сва, лица сахрањена у Меморијалном центру "Поточари" пријављена као борци и носиоци војног стажа. "Њихова имена се у највећој мјери поклапају са подацима Међународне комисије за нестала лица /ИЦМП/, што указује на битну чињеницу: `Поточари`, иако представљени као цивилно меморијално мјесто, у стварности представљају гробље погинулих припадника војне формације", истичу из Центра за друштвено-политичка истраживања. У саопштењу се наводи да се то може закључити и на основу правних аката који регулишу изглед војничких гробаља тзв. Армије БиХ у БиХ, симболике шехидских нишана и обиљежја, војних ритуала сахране и других релевантних чињеница. "Са аспекта међународног хуманитарног права, то значи да се статус страдалих мора анализирати у свјетлу њиховог учешћа у борбама и да би свако правно разликовање морало почети са појединачним утврђивањем ко је погинуо у борби, ко је заробљен и евентуално погубљен, а ко је био цивил", појаснили су из Центра. У саопштењу се додаје да Тужилаштво Хашког трибунала, као и судска вијећа, у великој мјери нису спровели ниједну реконструкцију пробоја, нити су поименично идентификовали околности страдања појединаца, а чак ни постојање више од 1.200 изјава преживјелих припадника 28. дивизије, које је Тужилаштво у Хагу имало на располагању, није искоришћено за такав вид криминалистичке анализе. "Умјесто тога, употријебљен је наративни модел, заснован на статистици, о лицима која су пријављена као нестала и на аутоматизованој претпоставци о погубљењима, што је озбиљан процесни пропуст и правни ризик", указују из Центра. У саопштењу се истиче да је оваквим приступом, у којем је унапријед прихваћена квалификација "геноцида", без индивидуализације кривице, без анализе статуса сваке жртве и без пуне реконструкције кључних догађаја, доведен у питање сам кредибилитет међународне кривичне правде. ДНК подаци о страдалим су третирани као доказ околности смрти и кривичноправне одговорности, иако ИЦМП нема мандат нити капацитет да буде истражни орган. Судска вијећа нису адекватно уважила приговоре одбрана о овом питању, чиме је додатно нарушен принцип правичног суђења, нагласили су из Центра. У саопштењу се наводи да је Меморијални центар "Поточари" дужан, у складу са трећом Женевском конвенцијом, члан 120, визуелно јасно да раздвоји војне од цивилних хумки, односно војни од цивилног дијела гробља. Из Центра указују да је најважнији цивилизацијски искорак у региону учинило руководство Републике Српске оснивањем Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији 1992–1995. године. "Тим од 10 међународних експерата свјетског нивоа и интегритета потпуно је независно истраживао све расположиве документе и чињенице и припремио извјештај на више од 1.100 страна. Ауторство овог извјештаја је колективно, сви чланови комисије су га усагласили и потписали", подсјећа се у саопштењу. Из Центра наводе да садржај извјештаја документује страдања и злочине на обје зараћене стране и адекватно их карактерише. Руководство Републике Српске примило је к знању сам извјештај и чињенице у њему, укључујући и документоване злочине над муслиманским цивилима и војницима. "На тај начин Република Српска се институционално суочила са прошлошћу и показала поштовање према жртвама из муслиманског народа, као и према српским жртвама, те позвала правосуђе да приведе правди починиоце на свим странама", наводи се у саопштењу. Из Центра додају да, нажалост, политички и други представници муслиманско-бошњачког народа и даље негирају српске жртве и одговорност за те злочине, а након објављивања овог извјештаја, није забиљежено негирање злочина над заробљеним припадницима 28. дивизије такозване Армије БиХ у јавном простору у Републици Српској. Квалификација масакра над највећом групом ових ратних заробљеника као геноцида остаје спорна и неприхватљива за стручну и другу јавност у Републици Српској, а истовремено, негирање српских жртава, или њихово системско игнорисање, представља дугорочни проблем за друштво у цјелини, наглашава се у саопштењу. Центар се обраћа јавности поводом дугорочног процеса селективне меморијализације ратних страдања у БиХ, с посебним освртом на догађаје у средњем Подрињу у периоду 1992–1995. године. У саопштењу се наводи да стручна и аналитичка грађа, укључујући резултате вишегодишњих истраживања и међународно признате изворе показује да се на простору општина Братунац, Скелани, Власеница, Жепа, Зворник и Сребреница током 1992–95. године догодио низ систематских напада на српско цивилно становништво, које су извршиле јединице војног крила панисламистичке структуре Муслиманске браће у БиХ, а под контролом СДА, јединице такозване Армије БиХ. Ове војне формације биле су под директном контролом политичког и војног руководства Муслиманске браће /СДА/, са сједиштем у муслиманском дијелу Сарајева, указали су из Центра и додали да је циљ ових операција, према свим данас расположивим чињеницама, био потпуно уништење српског народа на тим подручјима. Посљедица овог политичко-војног плана је етничко чишћење Срба на око 800 квадратних километара на подручју тих општина. "Само у периоду април 1992-фебруар 1993. убијено је више од 2600 Срба. Радило се о женама, дјеци, старцима, неборбено способном становништву, те припадницима сеоских стража и припадницима ВРС", навели су из Центра. У саопштењу се указује да су ове чињенице утврђене на основу свједочења преживјелих, материјалних трагова на терену и форензичке анализе ексхумираних посмртних остатака. "У више наврата вршена су убиства у селима током вјерских празника, укључујући Божић и Ђурђевдан, при чему су страдале цијеле породице, а почињена су и системска разарања српских домова, цркава и гробаља", истиче се у саопштењу. Из Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске истичу да је, упркос тежини ових злочина, досадашња међународна и домаћа судска пракса показала озбиљан институционални отпор према утврђивању индивидуалне и командне одговорности. "У конкретном случају Насера Орића, те његових сабораца, али и налогодаваца у Сарајеву, Хашки трибунал је ослобађајућом пресудом практично игнорисао обим и карактер злочина над српским становништвом у наведеном региону", подсјећају из Центра. У саопштењњу се наглашава да су, истовремено, бројна свједочења, која су укључивала описе системских масовних злочина, уништавања и злостављања заробљеника, правно и политички игнорисана и маргинализована. "Оваквим односом међународних и домаћих правосудних институција створен је наратив у коме су српске жртве практично избрисане из јавног и правног памћења, што представља дубоко морално и правно понижење, не само за породице жртава и српски народ, него и за саму идеју међународне правде", додаје се у саопштењу. У Центру сматрају да се без потпуног документовања и признања страдања српског народа у средњем Подрињу не може говорити о било каквом трајном помирењу, нити о објективној истини. "Селективно памћење производи селективну правду, а селективна правда додатно генерише неповјерење, фрустрације и опасност од обнове политичких и етничких тензија. Научна обавеза институција које се баве питањима рата и мира јесте да досљедно примјењују исте методолошке и етичке критеријуме на сва страдања, без обзира на етничку или политичку припадност жртава и починилаца", закључили су из Центра.