НАЈВЕЋИ БРОЈ ДЈЕЧИЈИХ ЖРТАВА РАТА У 1942. ГОДИНИ НА КОЗАРИ

ПРИЈЕДОР, 17. ЈУЛА /СРНА/ - Дан сјећања на дјецу убијену током геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској /НДХ/ 1941-1945. биће обиљежен 19. јула код спомен-костурнице у засеоку Мацуре код Приједора.

Помен ће бити служен код споменика на којем је наведено да су усташе у јулу 1942. године, након офанзиве на Козари, убиле 41 борца, 75 дјеце и 110 одраслих Козарчана са подручја Малог и Великог Паланчишта, Доњег и Горњег Јеловца, Подграђа, Мирковаца, Међувођа, Хајдароваца, Читлука, Новоселаца и Мразоваца. Историчар Ведрана Адамовић истакла је за Срну да је једна од најсуровијих геноцидних активности у НДХ било поступање према дјеци с Козаре и подсјетила да су у НДХ 12. јула 1942. године, одлуком Анте Павелића, отворена три посебна логора за партизанску дјецу - Горња Ријека код Крижеваца, Јастребарско и Сисак. "Одвајање од мајки, најсуровије казне и злостављања, изгладњивања, премлаћивања, епидемије заразних болести, дијелом и намјерно изазваних, гушење циклоном, све то учинило је да су дјеца масовно умирала", подсјетила је Адамовићева. Према истраживању Драгоја Лукића, по години смрти, највише дечијих жртава рата је у 1942. години ‒ 81,24 одсто, дакле, за вријеме усташко-њемачке офанзиве на Козару. Од укупног броја погинулих бораца на меморијалном зиду поред споменика на Мраковици скоро је 96 одсто Срба, а према званичним подацима у 12 сабирних концентрационих логора за вријеме офанзиве интернирано је 68.600 Козарчана, од којих 23.858 дјеце. Број страдалих никада неће бити потпуно познат јер нису адекватно пописани након Другог свјетског рата. Адамовићева је истакла да су детаљи о злочину у Мацурама познати захваљујући преживјелом Милутину Мацури, тада дјечаку, у чијој се кући и догодио покољ. "Остао је жив захваљујући својој спретности и ножу за убијање који је крвник оставио закуцан на врата подрума. Закачен на врата, држећи се за нож, остао је непримјетан злочинцима који су се вратили да провјере има ли кога још у подруму жива", рекла је она. Адамовићева је напоменула да су усташе у у октобру 1942. године извршили страшан покољ у Великом Паланчишту и Горњем Јеловцу. Како је испричала, у три дана покоља ликвидације су вршене и на неколико локација у селу Гoрњи Јеловац, и то на Лакином кућишту /зараван поред потока/, Кнежевића луци код Хајдучког извора и на Коларевој луци. Она је истакла да је Горњи Јеловац, село под Козаром, подсјетник колико је страдање Срба у НДХ било изведено плански, сурово и понављано, што је без преседана. "Идући путем до Мацура свако место, на свој начин страшно, подсјећа да као потомци морамо чувати сјећање на страдале српске жртве, али управо због тога и цијенити живот и слободу коју данас имамо", рекла је Адамовићева. Она је оцијенила да је потпуно утемељена иницијатива Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова да се од јула 2021. године овај дан обиљежава управо на локацији у Мацурама. "Колико год жељели да опишемо страхоте које су доживјели наши преци, колико год истражујемо, пописујемо, трагамо, као друга генерација потомака имамо једну посебну мисију, а то је да трајемо и не заборавимо", поручила је Адамовићева. Веома упечатљив опис покоља из октобра 1942. на локацији Јеловац, који се догодио неколико мјесеци након страдања у Мацурама пружа свједочанство Милоша Кнежевића из Горњег Јеловца, дјечака, заувијек одвојеног од најмилијих. Он је испричао да је од некуд кроз маглу, из даљине, до њих допирао пригушен мајчин јаук, врисак, те ударци, јауци, падања и кркљања жртава. "Брат Ђуро се највише чуо. Носио је сестру Косу на рукама, изгледа бранио и заклањао својим тијелом, док није био савладан и оборен на земљу. Мртви падају по мени. На мени, поред мене, леже мој најмилији загрљени као некада на сламарици у заједничком кревету у нашој топлој кући. Био сам при свијести, чуо шта усташе разговарају", навела је Адамовићева дијелове његовог свједочења. Додала је да су жртве боли жртве бајонетима и гвозденим вилама, а да пуцали нису. Још један дјечак, истакла је Адамовићева, борац за истину, предани и истрајни Драгоје Лукић, касније највећи истраживач страдања дјеце са Козаре, а и сам логораш дјечијег логора у НДХ, својевремено је записао: "Покушао сам да отргнем од заборава те најстрашније освете, дио наше историје. Других намјера нисам имао".