РЕФЕРЕНДУМ ЈЕ МЕХАНИЗАМ ЗАШТИТЕ ЕНТИТЕТСКЕ АУТОНОМИЈЕ И ПРАВА ГРАЂАНА ДА ОДЛУЧУЈУ

БАЊАЛУКА, 16. АВГУСТА /СРНА/ - С обзиром на сложену уставну структуру БиХ и честа политичка неслагања између ентитета, посебно носилаца политичке власти и националних колективитета, одржавање референдума у Републици Српској представља механизам заштите ентитетске аутономије и права грађана да одлучују о питањима која се директно тичу њихове заједнице, изјавио је Срни професор уставног права Миле Дмичић.

Дмичић је рекао да референдум, као облик непосредног и слободног изјашњавања и одлучивања грађана о питањима од посебног значаја, представља једну од кључних демократских тековина савременог друштва, чија важност у контексту Републике Српске посебно долази до изражаја у свјетлу уставних и политичких околности у БиХ. "У датим околностима, он постаје својеврсни гарант политичке воље народа Републике Српске, омогућавајући да се јасно артикулише став о виталним питањима, било да су она везана за унутрашњу политику, уставна рјешења или односе са другим нивоима власти", појаснио је Дмичић. Дмичић је навео да у савременом демократском, уставном, правном и политичком систему, представничка тијела, као што су парламент и влада, доносе одлуке у име грађана, али да у постдејтонским условима постоје питања која, по својој природи, превазилазе оквире свакодневног политичког одлучивања и задиру у саму суштину политичког, националног, економског или културног идентитета заједнице. Управо ту, истакао је он, референдум добија своје пуно значење и омогућава да се најважније одлуке легитимишу директно од народа, без посредника. "Тиме се јача демократски легитимитет органа и институција, смањује јаз између грађана односно бирачког тијела и власти, те се подстиче осјећај одговорности и заједништва. Управо, због тога, за Српску референдум има и додатну симболичку и политичку димензију и тежину", сматра Дмичић. Дмичић је истакао да, иако резултати референдума у Српској нису правно обавезујући за Народну скупштину већ могу имати савјетодавни, консултативни карактер, његова политичка и друштвена тежина далеко превазилази формално-правни оквир и има готово обавезујућу политичку снагу. "Референдум генерише снажан демократски императив који органи и институције не могу и не смију занемарити. Он одражава директно изјашњавање грађана о одређеном питању и представља јасан сигнал органима и институцијама о смјеру у којем грађани желе да се Република и њено друштво даље креће", рекао је Дмичић. Говорећи о раније одржаним референдумима у Српској, чије резултате је Уставни суд БиХ поништио, а према којима је међународна заједница имала негативан став, Дмичић је рекао да тврдња о постојању дуплих стандарда има одређену основу. Он је навео да је референдум, како у европској, тако и у свјетској пракси, препознат као темељни инструмент непосредне демократије. "Многе државе, од Швајцарске и Италије до Ирске и Данске, редовно користе референдуме за одлучивање о уставним промјенама, чланству у међународним организацијама или о друштвено осјетљивим питањима. У том смислу, оспоравање референдумског процеса може се доживјети као ускраћивање права на демократско изражавање воље грађана", навео је Дмичић. Истовремено, додао је он, руши се основно уставно начело у БиХ по којем она треба да буде демократска држава, која ће дјеловати по закону и са слободним и демократским изборима, а не својеврстан протекторат, са умањеним суверенитетом и расутом уставном и својеврсном архитектуром. Према његовим ријечима, спор настаје у тренутку када се упореди међународна пракса, гдје се референдуми у већини европских земаља доживљавају као "особено народно гласање", легитимно средство одлучивања, са ставом међународних институција према референдумима у Републици Српској. "Одбацивање или оспоравање таквих процеса код грађана, органа и институција Републике Српске ствара утисак да се примјењују двоструки стандарди, односно да оно што је прихватљиво у другим државама, овдје бива оспоравано и критиковано или поништавано", рекао је Дмичић. Дмичић је закључио да би се оспоравање референдума у Републици Српској могло тумачити као ограничавање уставног и политичког интегритета и државотворности, аутономије и референдумског, односно плебисцитарног изражавања воље грађана, што у поређењу са европском праксом изгледа као примјена различитих мјерила.