УНУТРАШЊЕ ПОДЈЕЛЕ И ЛИЧНЕ АМБИЦИЈЕ - РАЗЛОГ ЗБОГ КОЈЕГ ОПОЗИЦИЈА ДИЖЕ РУКЕ ОД ИЗБОРА

БАЊАЛУКА, 27. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Одустајања опозиције од пријевремених предсједничких избора у Републици Српској је све извјесније, а истина је једноставна – не излазе на изборе не зато што не би хтјели, већ зато што не могу да их добију.

Од почетка ове кризе у БиХ, коју је изазвао неизабрани странац Кристијан Шмит и неутавни Суд и Тужилаштво БиХ, опозиција се понашала неадекватно. Умјесто да буде принципијелна и стоји уз Републику Српску и њене институције, дјеловала је неснађено и лутала. Ирационално је одбила Владу националног јединства, а привид јединства показала је само када јој је сарајевска "Tројка", уз асистенцију Шмита, обећавала власт на нивоу БиХ. Од тога није било ништа – добили су нулу, а "упрљали" се много. Одговор на питање зашто се повлаче треба тражити у мотивима самих актера. А мотиви нису политика, него лични интереси и амбиције. ДРАШКО СТАНИВУКОВИЋ - ПЛАН ЗА САМОПРОМОЦИЈУ Од почетка неправног процеса против предсједника Републике Српске Милорада Додика, Драшко Станивуковић је у свему видио шансу за себе. Његова идеја била је јасна: кроз пакт са међународном заједницом и Шмитом докопати се власти наредне године, и то тако да у власт на нивоу БиХ угура дијелове опозиције који му, иначе, нису склони. Његов рачун био је прост – нема шта да изгуби, а има све да добије. У јавности је покушао и са покушајем да нуди "независну академску личност" иза које би сви стали. Када је схватио да на тај начин личи на приједлоге блокадерског покрета из Србије, који за смјену власти нуди ректора – брже-боље је на ту идеју заборавио. У кулоарима се шапуће да чак и епизода са Небојшом Вукановићем и његовом неславном кандидатуром за министра безбједности није била случајност, већ маневар у којем је Станивуковић имао кључну улогу, опет у садејству са Сарајевом и странцима. Када су све те игре пропале, Станивуковићев циљ постао је још очигледнији – да остатак опозиције изгуби сваки кредибилитет, а он у нову годину уђе као једини ауторитет око којег се опозиција може окупљати. СДС – ОД ПАТРИОТСКЕ ОПЦИЈЕ ДО ПОЛИГОНА ЛИЧНИХ АМБИЦИЈА Ако је нека странка морала разумјети озбиљност напада на Републику Српску, онда је то био СДС. Умјесто да брани принципе и институције Српске, СДС је показао сву немоћ и раскол. Умјесто патриотске и чврсте опције, постао је полигон најнижих личних амбиција. Резултат? Оставка предсједника Милана Миличевића и потпуна дезоријентација. Још горе - СДС је пристао на игру са Сарајевом, Шмитом и Станивуковићем, и на крају добио велико ништа. Једини конкретан "успјех" јесте мјесто Дарка Бабаља у колегијуму Парламентарне скупштине БиХ, гдје је започео слање сервилних порука Сарајеву и међународној заједници, толико понижавајућих да би се од њих постидјели и оснивачи СДС-а. Нјегов циљ? Да сломи конкуренцију у властитим редовима и на чело СДС-а доведе свог пулена Маринка Божовића. Главна препрека је Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине. План? Гурање Љубише у предсједничку кандидатуру без шанси, како би га потрошили и уклонили са пута. Кажу да у томе прсте има и Влада Tришић са БН Tелевизије, којем се Љубиша "отргао". Извори тврде да је Петровић то прозрео и да са Јеленом Tривић и Вукановићем гради алтернативни пут. ОСТАТАК ОПОЗИЦИЈЕ – РАСТРЗАНА СЦЕНА Јелена Tривић – чека и моли се да Станивуковић не успије, јер јој то даје какву-такву шансу. Унутар партије прича да јој је циљ премијерска позиција, иако јој реалност једва нуди политички опстанак. Небојша Вукановић – брзином муње полетио ка мјесту министра безбједности, да би касно схватио да је ријеч о замци из кухиње Сарајева и Станивуковића. Када му они нешто нуде, у једно може бити сигуран – не желе му добро. Вукота Говедарица – избором за начелника Гацка вратио се на сцену. Нити он има желудац за СДС, нити СДС има желудац за њега. Поучен Вукановићевим примјером, опрезно мјери сваки потез и добро зна: онај ко те кандидује у овој опозицији, тај ти је најбоља гаранција да немаш никакве шансе. Игор Радојичић – његово "помирење" са Станивуковићем, након свега што су један о другом рекли, дјелује као политички апсурд. Перверзно, неприродно и комично. Игор Црнадак – јавна је тајна да нема будућност у ПДП-у. Станивуковић га је на неколико циклуса гласања потпуно потиснуо. Црнадак је спас видио у предсједничким изборима – рачунајући да, ако СНСД бојкотује, на малој излазности може испливати као кандидат са пар процената. Попут "лажног цара Шћепана Малог", надао се да би тај маневар могао продужити његов политички вијек. ЗАКЉУЧАК - ОПОЗИЦИЈА БЈЕЖИ ЈЕР ЗНА ДА НЕМА ШАНСУ Иза свих изјава и потеза опозиције стоји тужна чињеница: више их занима како ће преварити једни друге него како ће помоћи Републици Српској. Њихова сарадња са Сарајевом и Шмитом није донијела ништа осим понижења и унутрашњих ломова. Можда је најбољу понуду имао Милорад Додик – Влада националног јединства. У њој опозиција не би изгубила много, а нешто би могла и да научи. Али, заслијепљени мржњом, они су и то одбили. На крају, остаје гола истина: опозиција је бјежала у личне стратегије, амбиције и мотиве, а стигла до зида – до одлуке да на изборе не излази јер зна да би их сигурно изгубила.